Priopćenje objavljeno na portalu Glasa Srpske prenosimo u cijelosti i kako je izvorno napisano, a intervju Leinera pročitajte ovdje.
Kanibal izda novu knjigu pod naslovom Azrini
svjedoci (misleći na Jehovine svedoke), davši
priliku takozvanim fanovima da se pokažu,
najverovatnije lažima, poput njega, jerbo u
jednoj objavljenoj priči o nekome koji pobegne
iz vojske da bi došao u Kulušić na koncerte,
dotični piše da sam sišao među publiku sa
gitarom (to je jedino što se seća sa tih nastupa),
međutim, toga uopšte nije bilo (izmišljeno,
odnosno iz prsta isisano), kao i u jednom
drugom slučaju, kad neki kritizirajući moja
dela, pišući o Azri, kao usput veli da je
bio na tim nastupima u Kulušiću i da sam
neverovatnom brzinom promenio puknutu žicu
na gitari (i to je takođe jedino što konkretno
pamti sa tih svirki), čega po istom obrascu doslovce
i bukvalno nije bilo, pošto imadoh dve gitare
upravo zbog toga. Ne zna se ko više laže – svak svom
jatu leti, seveda. Tek odskora Kanibal koristi
nove laži (za Pozdrava Azri je, pravdajući ih,
po novinama, kao uzgred, govorio da je sa mnom
po podrumima komponovao, on koji veze sa
muzikom nema, kao ni sa pisanjem, budući mu
i tu izmišljenu nepomenicu od prve sveščice
drugi napišu, ako, uostalom, ne laže i ne
glumi kad rukom trese) ne bi li opravdao svoje
zločine (na primer, da bi mi trebalo urezati
šahovnicu na čelo, sa čime i započne svoju
karijeru, a zbog čega ga i guraju do današnjih
dana, jer to duguju zaslužnim kadrovima), pa on
i njegova vašarska bolja polovica smatraju
(a sve prodavajući moje plakate iz osamdeset
prve, kao i majice sa njegovom karikaturom
moga lika, sastavljenom od lica Njake iz Zadra
i grčkog bacača diska) da bez dvadesetogodišnjeg
Pozdrava Azri i njihovih odskorašnjih pregnuća
moje pesme ne bi preživele, to jest dobacile
sve do današnjih dana i do najmlađih slušalaca
(dobrotvorni rad na moj račun, a za svoj džep, ta i sâm
ustvrdi za Glas Srpske da ga lova pokreće), drugim
rečima, da te nisam pokrao, ko bi za te znao?
A tek obožavaoci koji su nas pratili (opet
moje našim zove, barem koliko naslovnica tog
izdanja ima bezbroj ispisanih naslova mojih
pesama, koje sam svirao sa različitim Azrama
dve godine pre njega i sa čime on ništa nema,
što ga ne sprečava da po intervjuima govori
kako je sa mnom osnovao Azru), ili da mu je
najmilije bilo posle koncerata u bekstejdžu
sa obožavateljkama, čega nikad nije bilo
– valjda ja znam. Doslovno, čim zine laže, pa na primer,
da je na bateriju dodao drugi bas bubanj; taj
bas bubanj sam ja ne samo dodao nego i platio
(kao i njegove palice, pošto je Azra moje
preduzeće), koliko i njegov boravak i kiparstvo
u Holandiji (i takođe sam unajmljene svirače,
plaćenike, terao da pevaju, što beše nužno
za trio, premda sam time nekolicinu pesama
unakazio). A što se bubnjanja tiče, njegovo
bubnjanje je merodavno sa Naturalnom mistikom,
Vješticama, Šo! Mazgoonom i Leinerom i Hrnjakom,
budući se u Azri svirala moja muzika i
svaka bubnjarska deonica je bila moja, kao
i melodične linije na bas gitari, jer da nije
tako, Kanibal bi se uz ove gorenavedene
projekte svijao u kojima je svoje impresivno
umeće muda pod bubrege uspešno pokazao,
osobito uz takvu medijsku podršku, gde mu se
podmeću pitanja koja u sebi već sadrže laž
kao nepobitnu istinu, i gde on izigrava
(jer tako mu je savetovano) francusku sobaricu,
otprilike, ništa ne diraj, samo majmunu daj hranu.
Dnevnik.ba