Article_Top_970x250

Svetislav Basara za Dnevnik.ba: Uvijek sam spreman "izdati" skup propalica koje se održavaju na vlasti huškajući ljude na zločin

INTERVJU

Svetislav Basara za Dnevnik.ba: Uvijek sam spreman "izdati" skup propalica koje se održavaju na vlasti huškajući ljude na zločin

srp 01, 2019

Piše: Gloria Lujanović

dnevnik.ba
dnevnik.ba
dnevnik.ba

(Srđan Iličić / Pixsell.hr)

Ne osećam nikakvu privrženost, zahvalnost ili obavezu prema narodu iz koga sam potekao, osećam međutim privrženost, sklonost i odgovornost  prema konkretnim ljudima sa kojima dolazim u kontakt, svejedno koje su nacionanosti. Naravno,  nisam ja Mahatma Gandi. Isto je tako i sa mojim antipatijama. Ne obaziru se na nacionalnu pripadnost,  ali i simpatije i antipatije ostaju uvek na ličnoj osnovi. Da skratim  - uvek sam spreman da "izdam" svaki skup proplalice koje se održavaju na vlasti huškajući ljude na zločin. Tako sam oduvek mislio,  tako sam i govorio. Začudo - ako izuzmemo sublunarne kreature sa kojekakvih blogova - niko mi u Srbiji nikada nije zalepio etiketu izdajnik. Verovatno zato što nikome nisam bio politička pretnja, rekao je Svetislav Basara u intervjuu za Dnevnik.ba.

Za Svetislava Basaru, srpskog pisca, Biblija je najvažnija knjiga, majka svih drugih knjiga, čak i onih koje je ignoriraju ili čak omalovažavaju. Basara piše mnogo, do sada je objavio oko 45 romana. Široj čitateljskoj javnosti, uglavnom, poznat je po romanu "Fama o biciklistima" (1987.). Dobitnik je prestižne NIN-ove nagrade za roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (2006.). "Početak bune protiv dahija", "Mein Kampf", "Dnevnik Marte Koen", samo su neki od naslova velikih i važnih Basarinih romana. Već neko vrijeme, svakog dana, piše kolumnu za srbijanske dnevne novine "Danas". Za Basarine romane kritičari i kolege pisci iz regije, unisono, tvrde kako izazivaju "spisateljsku zavist", odnosno, žal jer takve romane i sami nisu napisali. 

Basaru kraj svijeta i civilizacije ne zabrinjavaju, vidi ih, u kršćanskom poimanju kao uskrsnuće, obnovu svijeta i čovjeka te ponovno uspostavljanje primordijalnog stanja.

U intervjuu za Dnevnik.ba govori o Bogu, duhovnosti, Bibliji, strahovima, patnjama. 

Nedavno je objavljena vaša nova knjiga "Atlas pseudomitologije". Smatrate li kako je, zapravo, sveukupna balkanska povijest mitologizirana do te mjere da više ne postoji nitko i ništa što bi te mitove moglo ugroziti? Da sve u sekundi nestane, pa ponovno gradimo društva, i od toga bismo napravili mitove? 

Problem nije u mitovim i mitologiziranosti. Ne bih voleo da "Atlas pseudomitologije" bude pogrešno pročitan kao  poziv na  racionalistički pristup životu i istoriji, još manje kao huškanje na nekakav aposlutni modernizam  koji bi raskrstio sa "mračnim" nasleđem prošlosti. Mitovi su - bili oni autentični, oni kojima se ne zna autor, bili autorski (a ima i takvih) - oduvek u opticaju i dok je sveta,  neće biti povučeni iz opticaja. Problem je - i to nije samo problem Balkana -  politizacija mitova, pokušaj da se mit pretoči u realnost. To je, naravno, nemoguće. Mit je  realnost  koja prethodi mitu. Na Drini ćuprija je, recimo,  postojala  trista godina,a tek je u Andrićevom romanu postala mit o ćupriji na Drini. Temeljiti politiku na mitologiji, znači širom otvariti  vrata kolektivnom nesvesnom. A onda, neka nam je Bog na pomoć. 

Mirko Kovač je u jednom od eseja napisao kako je "u doba ovakvih domoljuba, naša moralna dužnost biti izdajicama", a Filip David kako "pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati 'izdajnik'". Vi ste, čini se, cijelog života označeni kao "srpski izdajnik"? Odgovara li vam taj "epitet", kako se nosite s njime? Je li najgore izdati samog sebe i svoja uvjerenja? 

Lepo je to rekao Kovač, a još je lepše (i tačnije) rekao znameniti dr. Johnson - "patriotizam je poslednje pribežište nitkova". Mržnja je lakša i jednostavnija nego ljubav, ljubav privlači patnju i traži odricanja, a gde elegantnije smestiti mržnju nego u ljubav prema narodu i domovini. Ja, recimo, ne osećam nikakvu privrženost, zahvalnost ili obavezu prema narodu iz koga sam potekao, osećam međutim privrženost, sklonost i odgovornost  prema konkretnim ljudima sa kojima dolazim u kontakt, svejedno koje su nacionanosti. Naravno,  nisam ja Mahatma Gandi. Isto je tako i sa mojim antipatijama. Ne obaziru se na nacionalnu pripadnost,  ali i simpatije i antipatije ostaju uvek na ličnoj osnovi. Da skratim  - uvek sam spreman da "izdam" svaki skup proplalice koje se održavaju na vlasti huškajući ljude na zločin. Tako sam oduvek mislio,  tako sam i govorio. Začudo - ako izuzmemo sublunarne kreature sa kojekakvih blogova - niko mi u Srbiji nikada nije zalepio etiketu izdajnik. Verovatno zato što nikome nisam bio politička pretnja. 

Književnik Josip Mlakić napisao je za "Andrićevu lestvicu užasa" kako je brutalan obračun s jugonostalgijom. Jugofobija ne bi mogla bez jugonostalgije? Ima li smisla uopće žaliti za bilo kakvom državom, onom koja je propala, jednako kao i "slaviti" one  koje su nastale, barem kada govorimo u našim, balkanskim okvirima? 

Jugonostalgija i jugofobija su relativno blagi  psihički poremaćaji sa obrnutim preznacima. Oni koji žale Jugoslaviju po svoj prilici  žale svoju mladost, oni koji koji se Jugoslavije boje, Jugoslavijom prikrivaju neke druge strahove. Odgovor na drugi deo pitanja - nema smisla žaliti za propalim državama jer da su mogle opstati, ne bi ni propale.

Jedne ste prilike kazali kako su pisci poput  Andrića i blagoslov i prokletstvo. Na današnjem vremenu, čini se, kako su pisci samo prokletstvo? Neki tek kada umru postaju blagoslov? Andriću ni to nije uspjelo, i danas je, čini se, više prokletstvo nego blagoslov?

Prokletstvo je teška reč. Savremenih pisaca što se tiče, ako mene pitate, mnogo su više dosada i ispraznost, nego  blagoslov ili prokletsvo. Svako vreme ima literaturu i pisce kakve zaslužuje, možda je bolje reći - kakve si može priuštiti. Naše vreme nije prijatno, ali nije ni uzbudljivo ni tragično,  a to su dva osnovna uslova  za nastajanje dobre literature. I nije to tako samo na ex yu porstoru. Tako je svugde. Sve vam bude jasno kad pročitate Selina i Artoa, pa posle pokušate pročitati Ulebeka. Kao da iz antikvarijata pređete u tržni centar Maxi. U kome se - uzgred - između ostalog,  prodaju  i romani. 

Kako inače doživljavate svesrpski tretman Andrića kao srpskog nobelovca "velikog srpskog jezika i još veće srpske književnosti"? Andrić je za dio bošnjačke javnosti "začetnik genocida", a Hrvati su samo poslovično zainteresirani, ne istinski i iskreno, nego kako bi, naravno, prkosili srbijanskoj “otimačini”? 

Eto nas opet na trivijalnostima i otimačinama.  Andrića niko nije oteo - sam se, iz njemu znanih razloga, priklonio srpskoj književnosti -  koja se, inače, njime mnogo manje ponosi i mnogo ga manje svojata nego što u javnosti izgleda. Da nije dobio Nobelovu nagradu, Andrić bi već bio zaboravljen pisac i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni. Nobelova nagrada ga drži iznad povšine zaborava - vrlo zasluženo, da ne bude zabune - a na konfabulacije o Andriću kao islamofobu, bosnomrscu i začetniku genocida ne treba se ni osvrtati. 

Pišete li lako i brzo, rečenice vam ispadaju, same od sebe ili mučite tekst, tekst muči vas? 

Ovo drugo. Muke žive. Volim da pišem, a lenj sam. Perfekcionista sam, a  nestrpljiv. To se s godinama samo pogoršava. 

Bosna prije i poslije rata? Kakva sjećanja i doživljaje pamtite? Bili ste u Travniku, Sarajevu...

Na oko dva ista, u stvari vrlo razičita sveta.  Bivalo je po Bosni tokom istorije  svakakvih ratova, ali ovaj zadnji je nešto nepopravljivo pokvario. I pre rata - oduvek u stvari -  u Bosni je bilo nacionalnih i konfesionalnih napetosti, nije moglo da ih ne bude - sanjarenje o harmoničnom suživotu islama, (dva) hrišćanstva i judaizma - ali su se ipak znale mere i granice. Te granice su uklonjene kada su unutar Bosne nacrtane granice.

Nedavno ste gostujući u emisiji "Nedjeljom u 2" kazali kako je humor vaš način da pobijedite stvarnost. Kako je mogu pobijediti oni koji smisla za humor nemaju? Ovdje je već odavno kao u onoj narodnoj "da nije smiješno, bilo bi žalosno"? 

Jesam li rekao "pobedim"? Mora da je to bio lapsus, emisija ide uživo. Zacelo sam hteo reći "prebrodim" ili "pretrpim".  Daleko sam od primisli da pobeđujem realnost. Ko nema smisla za humor, nema ga na sopstvenu odgovornost. Biće mu malo teže nego onima koji ga imaju.

Što trenutačno čitate? Postoje li neki autori koji su vas osobito "oblikovali"? Iako nisam sklona ljestvicama poput top 5 najboljih knjiga, možete li, kao 'pravi' Srbin, barem tri nabrojati? 

Trenutno (ponovo) čitam "Lutku" Boleslava Prusa. Vraćam se ovremeno romanima koje sam čitao u mladosti,a Andrića, recimo, svakih 5-6 godina ponovo čitam u kompletu. Nikada nisam pravio top liste, pa to neću učiniti ni sada

Strahovi od starosti, samoće, bijeg od smrti...nije li to već u startu nipodaštavanje samog života? 

Ne, zašto bi bilo? Strah je početak mudrosti. I to svaki. Kad nestane straha - a nestane ga kada duša otupi - ubrzo nestane stida, potom obraza, sunovratu onda kraja nema.

Vaši  identiteti pisca i kršćanina, pravoslavca se međusobno nadopunjuju? Je li Biblija za vas jedna od najvažnijih knjiga ikada? 

Biblija je najvažnija knjiga, majka svih drugih knjiga, čak i onih koje je ignorišu ili čak omalovažavaju. 

Koga ste sve, u formi teksta, susretali na vašoj duhovnoj stazi? 

Spisak bi ispunio cele novine u kojima će ići ovaj intervju.

Jeste li pronašli smisao života? Tragali ste za njim? Tragate li i danas? Jesu  li radost i vedrina u samom traganju? 

Nisam. Smisao života  je izvan ovoga života. 

Kako doživljavate arhitekturu neba - pakao, raj, čistilište? 
To tek treba da doživim, a nisam siguran u kome ću od tri pomenuta boravišta  završiti. 

Može li pitanje savjesti, odnosno, slobode stati u onu izreku sv. Augustina "Ljubi i čini što hoćeš"?

U tu izreku može stati  apsolutno sve. I sve i staje. Svi nešto vole, naročito sami sebe, i svi u ime toga što vole rade šta hoće, što se da utvrditi letimičnim pogledom kroz prozor. Malo se ko, međutim, udubi u pitanje šta je sv. Avgustin zapravo hteo da kaže. Mnogo je to komplikovanije, ali ovo nije mesto za raspravu na tu temu. 

Danas, barem mi se čini tako, ljudi stvaraju "zamjenske živote", neprestano se trude osigurati nekakve "duplikate", "jokere"...jedan, jedini život, ne dopušta takvu postavku stvarnosti? 

Ne znam, da budem iskren, na kakve zamenske živote, duplikate i džokere mislite - verovatno je to nešto što rade mlađe generacije - i ne znam da li je uopšte moguće (sumnjam da jeste) osigurati nešto tako. Da li je išta moguće osigurati? 

Vjerujete da Bog ima plan, nama često nejasan, nerazumljiv, čak i bolan, trpeći za svakog od nas ako se usudimo čuti Njegov glas u sebi? Od toga je nemoguće pobjeći? Pristati na ono što nismo sami birali, pomiriti se s usudom? 

Bolovi, a svačiji život ih  je prepun, potiču od ljudskog opiranja Božijem planu i Božijoj volji. Nikakvog usuda. Čini mi se da je baš sv. Avgustin napisao da se sloboda spoznaje  kroz nužnost. 

Jesu li nam potrebni bol, patnja, razočarenje, mučeništvo svakodnevnog života, da bismo spoznali, povjerovali, oprostili i dosegnuli tu - jednostavnost života, uzdržavanje od želja svake vrste, poniznost, skromnost? 

Verovali ili ne verovali - patnja sledi, kao što će - štagod da  radili i šta god želeli, uzdržavali se ili ne uzdržavali  - Boga na kraju biti u svemu i sve u Bogu. Ima s tim u vezi jedna lepa izreka, ne mogu da se setima čija, koja (otprilike) glasi: blagočestive Bog nežno vodi za ruku, samovoljne vuče za kosu. 

Mojsije, Abraham, sv. Josip..čija vas biblijska sudbina više fascinira? S kime vam se, eventualno, bliže i lakše identificirati?

Bez dvoumljenja - Mojsije, kome je sve objavljeno, a koji - interesantno (i poučno) - nije  ušao u Obećanu zemlju. 

Plašite li se svijeta u kojem nema mjesta za Boga? Živimo li već u takvom svijetu?

Sveta se plašim, ali ne postoji svet bez Boga. To je besmislica. 

Dnevnik.ba 

Article_Bottom_970x250