Article_Top_970x250

Milica Markić, prevoditeljica Olge Tokarczuk: Sve što je postigla prije Nobela, govorilo je da će nagrada kad-tad stići u njene ruke

INTERVJU ZA DNEVNIK.BA

Milica Markić, prevoditeljica Olge Tokarczuk: Sve što je postigla prije Nobela, govorilo je da će nagrada kad-tad stići u njene ruke

pro 10, 2019

Piše: Gloria Lujanović

dnevnik.ba
dnevnik.ba
dnevnik.ba

(ilustracija Dnevnik.ba)

Da svet puca po šavovima, a da se i dalje nije pojavila neka ideja koja bi mogla da promeni postojeća dešavanja u kojima je svet pozorje neokolonijalizma, neravnopravne raspodele dobara, radikalizacije koja nastavlja da deli svet na crno i belo. Koji ostaje gluv i slep za drugačijeg, za odskakanje od norme, za ono što je slabije, netipično, bizarno. Da svet besomučno rabi prirodu,  a potrebno je da načuljimo uho ne samo za prirodu, za životinje, nego i svaki mali šraf, zavojnicu, kalem, šav na čarapi, markicu na koverti, tintu u hemijskoj olovci. I kad uspemo da posvetimo pažnju svakom malom detalju koji je zaslužuje, videćemo svet u njegovoj prerazličitosti, i znaćemo da je to dobro. Umećemo da dajemo svetu, ne samo da od njega uzimamo, kazala je to Milica Markić, beogradska polonistica i prevoditeljica Olge Tokarczuk, dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2018., u razgovoru za Dnevnik.ba.

Milica Markić, ugledna je polonistica iz Beograda. Više od dva desetljeća, Markić prevodi književnost Olge Tokarczuk u Srbiji. Reklo bi se: s istom onom strašću kojom Olga Tokarczuk piše, tako ih i Markić prevodi.  Na samom početku književne karijere, Tokarczuk je u Srbiji, kao i ostalim zemljama regije, bila nepoznata, a onda je s vremenom rastao i broj njenih prijevoda, ali i pasioniranih čitatelja. Markić je na srpski jezik prevela gotovo sve što je Tokarczuk napisala. U nakladi sarajevskog "Buybooka" ovih je dana objavljen i roman "Bjeguni" u njenom prijevodu. Tim povodom, Dnevnik.ba donosi razgovor s Milicom Markić, prevoditeljicom poljske književnice Olge Tokarczuk i dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2018. godine koja će joj danas biti uručena u Švedskoj akademiji u Stockholmu. 

Kada ste i kako prvi puta “upoznali” s literaturom Olge Tokarczuk?

Bilo je to davno, pre više od dve decenije. Dobila sam njen prvi roman „U potrazi za Knjigom” od urednika Književne reči, Srđana Stanišića, a on ju je dobio od tadašnjeg Olginog izdavača iz Varšave. Čim sam je pročitala, shvatila sam da niko kod nas ne piše kao Olga. Njena naracija čitaoca bukvalno zarobljava, proizvodi osećaj nezasitosti ali i bespomoćnosti pred pitanjima koja bi se u široko shvaćenoj misaonoj prečici mogle svesti na jedno: unde malum, otkuda zlo. I kao što je i Olgi trebalo dobrih nekoliko godina da bi svoj prvenac objavila, toliko je i meni trebalo da nađem zainteresovanog izdavača.

Nova, nepoznata, Poljakinja, naizgled hermetična, kvalifikacije dijametralno suprotne od dominantne anglojezičke književne ponude, od poželjnih bestselera, ali i raznih oblika literarne konfekcije. Imala sam sreću da se usred bombardovanja, 1999. zaposlim u izdavačkoj kući Nolit koja je tada živela svoje poslednje trzaje. Obratila sam se za pomoć poljskoj ambasadi, i zahvaljujući podršci Malgožate Vježbicke, tadašnjeg atašea za kulturu ta knjiga je kod nas ugledala dnevno svetlo.

Druga povoljna okolnost bila je podrška urednice Zlate Kocić, koja je imala njuha da prepozna vanserijski Olgin književni talenat. Uprkos nepovoljnoj klimi u tadašnjem Nolitu uspele smo da isforsiramo objavljivanje i naredne dve knjige – „Dnevnu kuću, noćnu kuću” i „Svirku na mnogo bubnjeva”.  A sve, naravno, uz pomoć poljskog Instituta za knjigu, bez čije finansijske potpore to ne bi bilo mogućno. To je, dakle, kraj devedesetih, a onda 2003, prvi Olgin dolazak u Beograd u kasno proleće.

I danas mi je pred očima ta slika na peronu beogradske železničke stanice: njena kratka, jež frizura, kloparanje bordo koferčića na točkiće, odlučni koraci u muškim sportskim sandalama koje su otkrivale raznobojno nalakirane nokte. Estetika odsustva simetrije! Taj primarni osećaj bliskosti, kao da nekoga znaš godinama. Kasnije se pokazalo da prijateljstvo nesumnjivo jeste. A pošto traje već godinama, valjda je najveća nagrada koju sam mogla dobiti. Lepo je to nedavno definisao Miljenko Jergović u jednom svom tekstu gde u kontekstu  metafore Mirka i Slavka pominje prevodioca kao drugo lice pisca.

 

Kakva je recepcija njene literature bile prije Nobelove nagrade, odnosno, zadnja dva desetljeća u zemljama regije, a kako u svijetu?

Sve što je postigla do Nobela govorilo je u prilog tome da će ta nagrada kad-tad stići u njene ruke. Pre nekoliko dana u poljskom nedeljniku Politika ugledna književna kritičarka i publicistkinja Justina Sobolevska napravila je informativno vrlo sadržajan osvrt na Olgina postignuća na svetskoj književnoj sceni. Naime, Olgine knjige su prevedene na 39 jezika, ukupno je objavljeno 193 prevoda knjiga i 32 prevoda kraćih proznih formi, na knjigama je radilo 94 prevodioca. S ponosom mogu reći da naziv rekordnog prevodioca (po broju prevedenih knjiga) delimo Čeh, Petr Vidlak i ja, sa ukupno osam prevedenih naslova. S obzirom, međutim, da su u međuvremenu objavljeni bosanski „Bjeguni”, mogu slobodno reći da sam za sada ipak u prednosti J Iz pomenutog teksta saznajem da ni u drugim zemljama recepcija Olginih knjiga nije bila glatka, dobra kritička ocena nije se uvek poklapala sa interesom čitalaca; u Nemačkoj je, kako piše Sobolevska citirajući Zidojče cajtung, to bila „književnost za upućene”, „ezoterična književnica iz Poljske”.

Daleko bolji odjek u Nemačkoj uživale su knjige Andžeja Stasjuka. U Rusiji je objavljeno sedam knjiga, ali su teško nalazile svoje čitaoce zbog niskih tiraža za uslove ruskog tržišta, ali i zbog ruske nezainteresovanosti za „male književnosti”, pa i pored velikog truda prevodilaca, posle Bukera se u Rusiji pisalo da je Tokarčuk nova poljska autorka na tržištu. Veoma slična, ako ne identična situacija bila je i kod nas, gde su posle Bukerove nagrade svi mediji donosili informaciju o knjizi „Letovi”, umesto „Beguni”.

Malo ko je znao da sam tu knjigu prevela pre devet godina. I postoji još jedna matrica, prisutna u izjavama većine Olginih prevodilaca – Tokarčuk ima uzan krug odanih, posvećenih čitalaca. Tako je bilo u Italiji, gde je tek posle Bukera i objavljivanja Beguna stekla veliki odjek. U Finskoj su joj nakon objavljenih Beguna predvideli Nobela, da će to pomoći da se proširi taj krug odabranih čitalaca. Kad sve to sagledamo, shvatamo da je stvar ipak uvek jednostavna – za uspeh jednog pisca potreban je izdavač koji veruje piscu i bavi se njegovom promocijom – takav je slučaj bio u Mađarskoj. U Španiji nije bilo naročito uspešno ni sa medijskim odjekom ni sa izdavačima. Beguni se na španskom tek sad pojavljuju.

I sada na tom jezičkom području upoređuju Olgu sa Markesom, sa srednjoevropskim magičnim realizmom. Njen španski prevodilac predviđa da će u Španiji biti kao i sa Šimborskom koja je tek posle Nobelove nagrade postala poznata i sve su joj knjige prevedene. U Švedskoj je najveći uspeh doživela „Vuci svoje ralo...”, njen švedski prevodilac kaže da je dugo nije bilo hrabrosti izdavača da objavi poljsku autorku, a onda su Olga i njen švedski prevodilac dobili književnu nagradu štokholmskog Centra za kulturu, i već 2010 susrete sa autorkom pratilo je je 350 osoba. U Francuskoj su knjige imale dobar prijem, ali najveće interesovanje nastupilo je posle „Knjiga Jakovljevih” – prevoditeljka je dobila švajcarsku nagradu Jan Mihalski. Knjige Česlava Miloša prevedene su na 44 jezika, Šimborske na 42, i velike su šanse da će ih Olga Tokarčuk uskoro nadmašiti. A što se tiče našeg podneblja, mogu s ponosom reći da odanih, iskrenih, pravih čitalaca Olga ima zaista mnogo, uprkos malobrojnim recenzijama i do sada slabog medijskog odjeka. Do njega je došlo tek nakon Bukera.

 

Je li nagrada “Booker” to promijenila u nekom smislu?

Bukerova nagrada je donela veliki zaokret. Prvi put sam doživela da u emisijama iz kulture sa nacionalnom frekvencijom čujem Olgino ime. Prvi put su mi se otvorila vrata da objavim tekst u Politici. Prvi put sam doživela da TV kamere i ekipa dođu da proprate događaj, a bio je zaista veličanstven – govorim o promociji Knjiga Jakovljevih u DKSG nakon Bukera. Brojna publika, evidentna medijska zainteresovanost, Olga preko video-linka odgovara na pitanja koja postavljaju Muharem Bazdulj i Nađa Bobičić. Mislim da smo tada lansirali uspešnu formu književne promocije, a posle Nobela se pokazalo da je to jedini zapravo materijal koji javni medio servis u Srbiji o Olgi ima.

Iako je gostovala pre toga nekoliko puta kod nas – otvorila je Sajam knjiga u Beogradu 2013, iste godine gostovala je na novosadskom Prosefestu (da ne grešim dušu – Vojvođani su je zaista veličanstveno dočekali i pokazali neobično poklonstvo za književnicu – gimnazijalci koji su joj postavljali pitanja u Novom Sadu samoinicijativno su sa svojom profesorkom književnosti došli da se ponovo sretnu sa autorkom na jesen u Beogradu), nikada ranije nije bila toliko medijski vidljiva. Udruženje književnih prevodilaca Srbije, nažalost, nije napravilo nijednu tribinu o nobelovki, poljska ambasada nije se uopšte oglasila u vezi sa velikim događajem za njihovu kulturu, niko sa beogradske katedre za polonistiku nije došao na promociju – drugim rečima ustanove koje bi trebalo da budu najzainteresovanije zapravo su ostajale indiferentne.

Ali pošto ja nisam samo Olgina prevoditeljka, nego i neko ko živi to što radi, reći ću da to nije slučajno, jer Olga i nije mejnstrim pisac, ona ne može ni biti miljenik zvanične politike, zvaničnog kulturnog diskursa, i baš Beguni nam svedoče o tome da su institucije mahom okoštale forme, autistične. Ali prava književna vrednost uvek na kraju nađe put do svojih čitalaca, i njih je sve više, a ovaj Nobel je samo krunisanje sve dosadašnje nabubrele potencijalne isklijalosti.

 

Zašto nam je književnost Tokarczuk, u konteksku, svjetske književnosti, važna?

To je dobro pitanje, važna je pre svega zato što sve Olgine knjige imaju ideološku utemeljenost. Ona se kroz sve svoje tekstove bori za bolji svet. Lepo nešto je u tom tonu kazao je i hrvatski prevoditelj, Mladen Martić u jednom svom intervjuu. Ako nam je išta danas potrebno, onda je to drugačija paradigma. Kaže Olga da su se iscrple poznate nam ideologije, da su se dezaktualizovali svi projekti, da su se diskretitovali svi pokušaji da jednom idejom obuhvatimo i objasnimo svet.

Da svet puca po šavovima, a da se i dalje nije pojavila neka ideja koja bi mogla da promeni postojeća dešavanja u kojima je svet pozorje neokolonijalizma, neravnopravne raspodele dobara, radikalizacije koja nastavlja da deli svet na crno i belo. Koji ostaje gluv i slep za drugačijeg, za odskakanje od norme, za ono što je slabije, netipično, bizarno. Da svet besomučno rabi prirodu,  a potrebno je da načuljimo uho ne samo za prirodu, za životinje, nego i svaki mali šraf, zavojnicu, kalem, šav na čarapi, markicu na koverti, tintu u hemijskoj olovci. I kad uspemo da posvetimo pažnju svakom malom detalju koji je zaslužuje, videćemo svet u njegovoj prerazličitosti, i znaćemo da je to dobro. Umećemo da dajemo svetu, ne samo da od njega uzimamo. Tako bih to sažela.  

 

Jesu li “Knjige Jakubove”, tako su prevedene u Hrvatskoj, njen magnum opus i dokaz da srednjoeuropski pisci još uvijek stvaraju “veliku, pravu književnost”?

Mogu biti Jakubove, a mogu i Jakovljeve YUZMogu biti  ñòili ïð ali ostaće monumentalna književna ilustracija inačenja koje je uvek u svetu postojalo, a svaka pobednička istorija ga je zatamnjivala, udžbenici su ga potirali, zvaničnici ignorisali. Svaki narod i svaka kultura može se u ovom delu pronaći. Ovo nipošto nije isključivo knjiga o poljskoj metaistoriji iz XVIII veka. Ako je pažljivo čitamo, nesumnjivo ćemo se u jednom trenutku zapitati: pa nismo li i mi imali slična dešavanja u svojoj istoriji, nije li najveći srpski svetitelj i pravoslavni utemeljitelj, Sveti Sava, besomučno istrebljivao bogumile? Ta naracija ostaje na nivou šaputanja.

Nismo li tokom poslednjeg rata u bivšoj Jugoslaviji toliko puta uprljali svoje ruke krvlju tih drugih, koji nisu naše veroispovesti i nacionalne pripadnosti? Više od dve decenije je prošlo a zvanični političari i dalje melju o sopstvenim stradanjima i dalje ne nameravaju da progovore o vlastitoj krivici za zločine koji su se desili u ratovima bivše Jugoslavije, čiji smo vinovnici. Zvanični političari u Srbiji i dalje tamburaju mit o Kosovu, umesto da rešavaju pitanja od vitalnog značaja za pristojan i dostojanstven život. 

Trebao bi nam jedan Frank, nadnacionalna i nadkonfesionalna figura, koja ima snagu da povezuje umesto da razdvaja. O književnosti Srednje Evrope Olga je napisala veličanstven esej koji je prošle godine objavio Letopis Matice srpske, ono što srednjoevropskog pisca razlikuje od pisaca iz ostalih delova sveta to je mentalni habitus nespokojnog prostora, čije su granice pomerljive, čija je povest sazdana od devastacija, sunovrata, podizanja i preoblikovanja, menjanje granica političkih uticaja, moći. Čovek stasao na takvom prostoru ima daleko šire vizure od stanovnika mirnih delova kontinenta, zbog čega je i njegovo pisanje determinisano nepouzdanom percepcijom koja otvara prostor za sumnje, pitanja, sve što je potencijal subverzivnog delovanja.

 

Pročitala sam kako je autorica izjavila da ih je pisala šest godina, koliko je  vama vremena trebalo za prijevod? Kako ste kao prevoditeljica uopće doživljavali taj tekst?

Zapravo osam. U krajnjoj liniji, biću slobodna da izrazim mišljenje da Olga od početka svog književnog stvaralaštva piše o Franku. On je u stvari figura koja je neočekivano dospela u njeno vidno polje, bilo je to oličenje njenih aspiracija, dobilo je tako ljudske crte lica. Jer od početka se zanimala za neispisane stranice istorije, za zaboravljene mitove, za zapostavljene u istoriji civilizacije žene, za drugačiju vrstu bića koja deli sa nama planetu. Daleko od antropocentrizma, u svakoj sledećoj svojoj knjizi razvija sa sve većim zamajcem taj središnji motiv. I u tome je njeno spisateljsko umeće, ume to da ispriča na hiljadu različitih načina, ume da svira na sto bubnjeva, da se kreće po svim stranama sveta, da se prerušava i isprobava različite identitete.

O nastajanju te knjige kraljevački list „Povelja” objavio je tekst „Kako su nastajale Knjige Jakovljeve”, u kojem otkriva početke svog zanimanja za frankiste, za drugu stranu istine zvanične poljske istorije, za otvoren govor o prošlosti, koji je dalek od samoobmanjivanja karakterističnog za nacionalni narcizam, za veličanje martirološke prošlosti, koje stvara idealizovanu sliku koji je osnov svakog stereotipno (nakaradno) shvaćenog patriotizma. Prevođenje Knjiga Jakovljevih nateralo me je da pročitam brojnu literaturu, i to je sve bio istraživački deo posla. Sveukupno, trajalo je tri godine, mada sam paralelno radila i na drugim prevodima. Naročito sam bila zadovoljna što sam pronašla knjigu profesora Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, Pavla Maćejka, stručnjaka za šabatajsku jeres, „Multiplemenska gomila”, ali i što sam otkrila zaboravljenu knjigu iz domaće književne tradicije, „U potrazi za Mesijom” Eriha Koša, epsku povest o Šabataju Cviju, koja je zbog političkih razloga bila cenzurisana i prećutana.

 

Sada nakon Nobelove nagrada, kakva je recepcija Olge Tokarczuk u Poljskoj? Igraju li u kazalištima možda predstave prema njenoj literaturi i jesu li se knjige rasprodale?

Olga je u svojoj zemlji i pre Nobela bila čitana, a sada izdavači i štampari zadovoljno trljaju ruke. Odmah po objavljivanju informacije o Nobelu za Olgu, čak i audio i e-knjige prodavale su se u proseku hiljadu i po narudžbi za samo nekoliko sati. Najveća mreža Empik prodala je za 10 sati 12.000 knjiga; 5.000 primeraka prodatih do kraja dana u knjižarama – apsolutni su rekord u odnosu na najviše bestselere. Od kako su objavljene Knjige Jakovljeve u Poljskoj, premašile su 100.000 prodatih primeraka. Dakle, već postojeća čitanost, samo je još više porasla. A inscenizacije i ekranizacije takođe su i pre Nobela bile mnogobrojne. Predstava „Knjige Jakovljeve” napravljena je ubrzo posle premijere knjige u Opštem pozorištu u Varšavi 2016, a prošle godine čak je napravljena i opera „Sestra bogova“, na osnovu njene knjige „Ana In u grobnicama sveta“, i prikazana u Kongresnom centru u Krakovu, opera za koju je Olga pisala libreto.

 

Sigurno znate i kako su nastajale “Knjige Jakubove”, odnosno, neke manje poznate detalje vezane za tu knjigu?

O tome govori pomenuti tekst objavljen u Povelji. Olga je ’96 godine u jednoj maloj knjižari u Torunju slučajno pronašla knjigu pod naslovom „Knjiga gospodovih beseda”, zbornik, ili zbirka Frankovih „poslanica”, napisana čudnovatim, arhaičnim, izvitoperenim poljskim jezikom. Začitala se, nije mogla da se zaustavi. Donela je knjigu kući, nije mogla da se od nje odvoji. Od tada počinje skupljanje i gomilanje literature o tom istorijskom periodu, njena pasionirana istraživanja, putovanja, pretrage po arhivima, iskopavanje dokumentacije, podataka... Kazala je da je imala osećaj da je knjiga sama tražila da bude napisana, da su joj se dešavale iracionalne situacije, da ju je svaka okolnost u kojoj bi se zatekla odvodilo ka novoj informaciji koju je upravo tražila.

U vozu, slučajno zapodevajući razgovor sa saputnikom, otkrivala je da je poreklo njegove porodice frankističko. Da bi opisala detalje odeće, čitavu složenu scenografiju koja je trebalo da bude ubedljiva, otputovala je u Švajcarsku, u poljski muzej u Rapersvilu, koje je imalo najveću poljsku biblioteku u emigraciji, zbornik rukopisa, atlasa, mapa, biografija i tamo je „snimala” servise, šoljice, detalje odeće, čitavo to utočište poljskih istorijskih spomenika... I gde god je putovala, nosila je sa sobom ogromnu rolnu pak-papira na kojem je ispisala sve ličnosti u romanu, tu masu likova povezanih porodičnim i prijateljskim vezama, a koji su menjali imena sa svakom novoprevaljenom granicom, sa svakim novim teritorijalnim identitetom...

 

Kako "stoji" literatura Olge Tokarczuk u Hrvatskoj, a kako u Srbiji? U BiH je, evo, prije nekoliko dana najavljen roman “Bjeguni” upravo u vašem prijevodu.

Objavljivanje „Bjeguna” za mene je bila svojevrstan doživljaj, osećala sam da knjiga dobija novo telo, da se preodeva u modifikovani oblik, koji dobija nov zvuk, novu sliku, nov miris. Redaktorke su prevod prenele u ijekavicu, neki izrazi su zamenjeni leksičkim rešenjima koji su tipični za bosansko-hercegovačko govorno područje, meni se sve to veoma dopalo, bilo mi je jako zanimljivo da čitam tu prerađenu verziju svog prevoda. U većini stvari smo se složili, samo sam na pojedine izraze reagovala, kad mi se činilo da su suviše nategnuti, da postoje prihvatljivije varijante istog značenja.

Samo jednoj reči u celoj knjizi nisam znala značenje, „bašlija”. Zanimljivo je da sam i sama primećivala da su neke reči ostale u ekavici, tačnije sam naslov, Beguni, skrenula sam na to pažnju, i onda su redaktorke došle do fantastičnog otkrića, da se sekta „bjeguna“ pojavljuje u romanu Zločin i kazna. Uzbuđena, odmah sam obavestila Olgu i rekla je da je to zgodno proširiti, pa sam na fejsu okačila tu informaciju, da bismo na svim jezicima mogli proveriti kako u svakom prevodu taj pojam figuriše, u kom obliku. Pokazalo se da je italijanski adekvatan oblik, dok u engleskom prevodu postoji u obliku „wanderers“. Svaki nov prevod je nova avantura, nova otkrića, novo čitanje, nova interpretacija! Veoma se radujem što Olga ovim ulazi u prostor Bosne i Hercegovine, a moja sledeća velika želja je i da se pojavi crnogorsko izdanje neke njene knjige. Pregovori su, doduše, već u toku i nadam se da će Olgine knjige i tamo imati svoj život.

U jednom od tekstova ranije ste napisali kako bismo “Knjige Jakubove” mogli tretirati i kao “antikatolički roman”. U prilog toj tezi idu i napadi i prijetnje Tokacrzuk u njenoj domovini nakon objave?

U pitanju su bili ne čitaoci knjige, nije sama knjiga bila kriva, ili, kako Olga kaže, sama knjiga je nevina. Lavinu hejtova na društvenim mrežama izazvala je njena izjava nakon nagrade Nike za Knjige Jakovljeve, kada je kazala da Poljaci treba nanovo da napišu svoju istoriju, jer su do sada sami sebe prikazivali u idealizovanoj verziji, koja je daleko od istine, da su sve ružne stvari pometene pod tepih. To je prihvaćeno od strane ekstremne desnice u Poljskoj kao rušenje dobrog ugleda Poljske, kao nešto što se kosi sa prihvaćenom kulturnom istorijskom politikom, ne slaže se sa kulturnom matricom naroda. Na scenu su stupile „patriote” koje doživljavaju svoj identitet u „uskom žaketiću” poljsko-katoličkom, u kome nema mesta za druge veroispovesti i druge nacionalnosti, a Olga je baš to svojom knjigom pokazala – da je Poljska oduvek bila multinacionalna, multikonfesionalna, i da je dugo negovani mit samo stereotip koji isključuje refleksiju i drugačiju percepciju. Samu jeres ona u romanu prikazuje kao drugačiji pogled na svet, ne samo u usko teološkom pogledu, nego i šire. Za pravoslavlje kaže da ono prosto pupi od jeresi, dok katolicizam nema tu sposobnost kombinovanja, preoblikovanja, drugačijeg formulisanja postojećih zakona. Poljski katolicizam je, po njenom dubokom uverenje izgubio plodotvornu sposobnost da sumnja, da dovodi u pitanje postojeće istine, da je sveden na folklor i prazne rituale, a da suštinski ne donosi nikakvo duboko promišljanje. A samo onaj ko je duboko spoznao svoju veru, može da bude jeretik. Plitki vernici to nisu u stanju da budu.

Zanimljiv mi je bio i onaj dio o “ratu kao petom godišnjem dobu na Balkanu”. Poljska je, uostalom, kao i zemlje nastale disolucijom Jugoslavije, još jedna s viškom povijesti – ratovi, totalitarizam. Uvijek plodno tlo, društvo, za dobru književnost?

To je za mene izuzetno zanimljiva tema, povezivanje sudbine Jugoslavije sa onim o čemu govore Knjige Jakovljeve. Pre četiri godine u Gdanjsku je organizovan skup Olginih prevodilaca (na festivalu prevodilačke umetnosti „Pronađeni u prevodu”), koji su se spremali da rade Knjige Jakovljeve, i imali smo zajednički nastup sa autorkom u Šekspirovom teatru u Gdanjsku; baš tom prilikom sam rekla da me je Jakovljevim knjigama privukla najviše potka fantomskog bola, motiva iz Beguna. Naime, Poljaci i Jevreji povezani su hiljadugodišnjom  zajedničkom istorijom, ta dva naroda su u Poljskoj srasli kao nigde drugde na svetu i čine nerazdvojnu celinu, ali poljski antisemitizam kulminirao je ’68 godine, kad je polovina od tadašnje jevrejske zajednice u Poljskoj  emigrirala, a oni koji su ostali skrivali su svoj identitet. Raspolovljenom zajedničkom telu ostalo je samo da oseća taj fantomski bol amputiranog dela. Blisko mi je takvo viđenje kao osobi rođenoj šezdesetih godina u Jugoslaviji. Oduzeta mi je moja zemlja u kojoj sam provela najlepše godine života. Uprkos višedecenijskom komadanju tog jednog tela, ja i dalje osećam da je to moj pravi identitet, da je to prostor bez granica, gde svako govori kako hoće, a svi jedni druge razumemo. I zato se borim protiv jezičkog purizma,  odbijam svaku lektorsku intervenciju izbacivanja „kroatizama”. Interesantno je da prilikom svakog svetskog kongresa prevodilaca poljske književnosti uvek se nekako spontano okupe pripadnici ex yu prostora. Bolje društvo povezuje, gore odbacuje. U poslednje vreme čitala sam sjajne bosansko-hercegovačke pisce, između ostalog Darka Cvijetića, Lanu Bastašić, Sanju Savić. Koliko god da prođe vremena, uvek ću govoriti „naši pisci”. Bilo bi sjajno kad bi se na poljski preveli, recimo, Šindlerov lift ili Lanina „Uhvati zeca”.

“Duše se smjesta prepoznaju i neobjašnjivo prilježu jedna uz drugu”, stoji u Knjigama Jakubovim. Tako je, osim s ljudima, i s dobrom literaturom?

To prianjanje je tipično Olgina figura, tela koja su nalegla na sebe kao kašika u kašici. Prianjanje može biti i zeljasto, kao što u Pamtiveku postoji scena vođenja ljubavi sa biljkom, jedna od najerotičnijih s kojom sam se ikad u literaturi srela. Ono može značiti nastajanje neočekivanih spojeva, nov oblik porodice koju čine, recimo, stara žena, mačke i kuća, pri čemu je kuća ravnopravan član porodice,  ili pak četvoročlana ženska zajednica sastavljena, takođe i od androida, nekih budućih oblika života. Četiri žene sa detetom Azijatom, jer su odabrale takav genotip, gde jedna radi u bašti, druga slika i piše, treća radi kućne poslove, a četvrta se bavi detetom.

To prianjanje može biti žena koja je u vučjim zajednicama prepoznala ono istinito, dobro, i lepo što su ljudske zajednice izgubile, i zato je poželela da prekorači tu granicu ljudskog i vrati se izgubljenom, odiskonom, s one strane razume, i postane deo vučjeg čopora... Ali da ne otkrivam previše. Sve ovo su već tematski elementi poslednje knjige, zbirke pripovedaka „Bizarne priče” koje uskoro izlaze iz štampe kod Službenog glasnika.

Dnevnik.ba