Article_Top_970x250

Michael Martens za Dnevnik.ba: Andrićeva religija bila je Jugoslavija i imao je sreću da ne doživi kako ta religija okoštava

AUTOR KNJIGE "U POŽARU SVJETOVA"

Michael Martens za Dnevnik.ba: Andrićeva religija bila je Jugoslavija i imao je sreću da ne doživi kako ta religija okoštava

velj 17, 2020

Piše: Gloria Lujanović

dnevnik.ba
dnevnik.ba
dnevnik.ba

Foto: Deutsche Welle

Književnike koji preteknu od zaborava svaka generacija čita drugačije. Prošlost podleže stalnim promenama – ne menja se ono što se dogodilo, ali se menja ono kako dolazeće generacije to vrednuju. Tako je i sa Andrićem. Sve dok nije zaboravljen, svaka generacije će ga otkrivati na nov način, rekao je Michael Martens, njemački novinar i autor biografije "U požaru svjetova", u intervjuu za Dnevnik.ba.

“Andrić, i pored nekoliko inače lijepih knjiga (Miroslav Karaulac, Rani Andrić na primjer) stoji još u polumraku svetišta, nedodirljiv i neobjašnjen“, napisao je Ivan Lovrenović, bh. i hrvatski književnik nedavno na svojim mrežnim stranicama u povodu knjige “U požaru svjetova“ pod naslovljene kao “Ivo Andrić:jedan europski života“ autora Michaela Martensa, njemačkog novinara. 

Martens je rođen 1973. u Hamburgu. Živio je u St. Petersburgu, Ateni, Istanbulu i Beogradu. U Beču trenutno radi kao politički dopisnik Frankfurter Allgemeine Zeitunga.

Martensova knjiga “U požaru svjetova” objavljena je u Austriji, u nakladi kuće Zsolnay iz Beča i probudila je veliki interes u zemljama njemačkog govornog područja. Osim niza afirmativnih prikaza i recenzija, povećana je i prodaja Andrićevih knjiga. 

Sarajevski “Buybook” knjigu je objavio koncem prošle godine u prijevodu Valerije Fröhlich, a najavljeni su prijevodi i u Hrvatskoj i Srbiji. 

Michael Martens u intervjuu za Dnevnik.ba govori o građanskoj biografiji Ive Andrića koju je pisao sedam godina, istraživanju i manje poznatim detaljima iz života našeg jedinog nobelovca, kontekstu (ne)vremena i prostora u kojim je djelovao, te najavljuje esej o umjetnosti posljednje rečenice u Andrićevoj književnosti. 

 

Otkud vaš interes za Andrića? S kakvim ste se mitovima i kontroverzama o Andriću susreli prije pisanja ove knjige, a da ste ih eventualno uspjeli razriješiti i demistificirati?

Moje prvobitno interesovanje bilo je isključivo književne prirode. Kada sam 2002. godine prvi put čitao „Na Drini ćuprija“, skoro da ništa nisam znao o Ivi Andriću. Uvek je poseban trenutak kada se prvi put susretnemo sa velikim književnim delom. To se može uporediti sa trenom kada prvi put kročimo na tle neke daleke zemlje: Sve obećava i sve je novo, donekle nepojmljivo, možda malko i opasno. Čitajući „Ćupriju“ već mi je nakon nekoliko stranica bilo jasno da sam kročio upravo na takvo tle. Interesovanje za Andrićevu biografiju razvilo se tek kasnije. Ono se ne bi ni razvilo da mi Andrić nije bio ubedljiv kao pesnik. Ukoliko sam tom svojom biografijom raskrinkao i mitove o Andriću, onda je to tek nusproizvod mog istraživanja, ne primarni cilj.

 

Što vas je motiviralo da krenete u pisanje ove knjige? Kako je izgledalo  dugogodišnje istraživanje? S kime ste sve razgovarali? Koje ste zemlje i institucije posjetili?

Ukupno sam sedam godina radio na knjizi, ali kada sam počinjao, nisam naravno znao da će to toliko dugo trajati. To je poput putovanja na Itaku: Ne postoji red vožnje i niko vam ne garantuje da ćete stići na vreme. Moje istraživanje sastojalo se u tome da najpre pokušam da razumem Andrićevo doba. U svakoj knjizi pronalazio sam tragove koji su upućivali na druge knjige, svaki izvor otvarao mi je put prema sledećem. U istraživanjima sam nailazio na nova i nova raskršća, na kojima sam morao da odaberem kuda ću poći. To se odvijalo prvenstveno u Beogradu i Berlinu, jer se tamo nalaze najvažniji arhivi u kojima su pohranjeni dokumenti o Andrićevom životu. Ali naravno da se i u Sarajevu, Zagrebu, Stokholmu i drugim gradovima nalaze važni izvori.

 

Knjiga „U požaru svjetova“ nosi podnaslov „Ivo Andrić:jedan europski život“. Kakav je to bio Andrićev život? Zašto tvrdite kako on nije bio ni ispred ni iza nego dijete svog vremena?

O tome pišem na kraju poglavlja  „Zavadi pa vladaj“, gde je reč o Andrićevoj političkoj ulozi u planovima Beograda o podeli Albanije kao i o deportaciji Muslimana iz Jugoslavije u Tursku. Početkom 1939. Andrić je u jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova sastavio internu belešku po nalogu tadašnjeg jugoslovenskog ministra inostranih poslova i predsednika Vlade Milana Stojadinovića. On je postavio pitanje koje su opcije, po Andrićevom mišljenju, na raspolaganju Jugoslaviji ukoliko Italija napadne Albaniju. Takav napad se i spremao u to vreme i zato je i sasvim normalno da Vlada razmišlja kako da postupi u takvoj situaciji. Andrić se nadao da do rata neće doći, ali za slučaj da se oružani sukob ispostavi kao neizbežan, kao poslednji izlaz predložio je da i Jugoslavija napadne Albaniju ne bi li zauzela sever zemlje.

Osim toga je u navedenom poglavlju reč i o jugoslovenskom planu da se Albanci i drugi muslimani deportuju iz Jugoslavije u Tursku. O tome su vođeni i konkretni pregovori između Beograda i Ankare. Andrić interno ne pokazuje nikakve kritike spram ovih planova, naprotiv, on se zalaže za što je moguće bržu izvedbu projekta. To je jedan od brojnih dokaza da je Andrić morao da plati veliku moralnu cenu za ulogu visoko rangiranog diplomate i pesnika, koju je sam izabrao. Ali prilikom donošenja suda o Andriću ne treba zaboraviti ni kontekst vremena. A deo tog konteksta jeste i da su nasilna preseljenja u Evropi u prvoj polovini dvadesetog veka bila uobičajeno političko sredstvo. Andrić je služio vladama u kojima se nije drugačije razmišljalo i delovalo nego što je to uglavnom bilo običaj u njegovo vreme. Služio im je najpre kao sitan činovnik, a kasnije na rukovodećem položaju, što znači i to da je bar prećutno podržavao njihovu politiku. Zato sam napisao da Andrić „nije bio ispred svog vremena nego u potpunosti dete svoga vremena – pa i tamo gde je to vreme bilo gadno.“

 

Kako komentirate   sukobe i prijepore oko Andrićevog podrijetla, obiteljske pozadine i generalno njegovog identiteta?

Andrić je književnik koji pripada srpskoj, bosanskoj i hrvatskoj književnosti, iako ne treba zaboraviti da se on sâm u zreloj dobi svesno odlučio za srpsku struju u okviru onoga što je nazivao jugoslovenskom književnošću. U inostranstvu je za života viđen kao „jugoslovenski pisac“ i tako se i sâm predstavljao. Jugoslavija više ne postoji – da li znači da ni književnost nastala u to doba nije više jugoslovenska književnost? Meni se čini da to zavisi od posmatrača. S druge strane je njegovo poreklo naravno važno za odabir tema i za perspektivu. Ali mene prepirka o Andriću zapravo ne zanima naročito. Za mene je Andrić u onom položaju u kom su i Fernando Pessoa, Nikolaj Gogolj, Emily Brontë, Oscar Wilde ili Simone de Beauvoir. I tu pitanja o poreklu možda nisu baš sasvim beznačajna, ali su ipak prilično nevažna.

 

U jednom dijelu, pišući o Andrićevom djelovanju u Hitlerovoj Njemačkoj navodite kako postoje „dnevni“ i „noćni Andrić“. Možete li objasniti to razdoblje njegovog života i stavove naspram nacističke Njemačke i tada složene političke situacije?

Podela na „dnevnog“ i „noćnog“ Andrića je naravno samo predodžba, a ne egzaktan književnoteorijski opis. Dnevni Andrić i noćni Andrić uvek su postojali, iako to nikada nije imalo veze sa dobom dana. Noćni Andrić znao je da se pojavi i danju, a dnevni Andrić noću. Noćni Andrić za mene je privatni Andrić, pesnik. Noćni Andrić vrlo dobro zna da su poslovna karijera i politika tek promenljive kulise za komad koji je na programu otkako je i čovečanstva i koji će se izvoditi sve do njegovog poslednjeg dana: U komadu se radi o moći i vanjskom uspehu. Iako je noćnom Andriću jasno šta je posredi, dnevni Andrić, diplomata (ili, od oktobra 1944. godine, takozvani „angažovani pesnik“), pokorava se pravilima igre u tom svetu. Učestvuje u diplomatskim igrama za položaj, postaje član Stojadinovićeve stranke, a nakon rata i Saveza komunista.

Član je brojnih odbora i udruženja, bavi se funkcionerskim poslom. Ta protivurečnost između vita contemplativa – nazovimo to noću – i vita activa – nazovimo to danom – naročito je izražena tokom Andrićevog perioda u Berlinu, jer je i sâmo vreme ekstremno. Ponekad me pitaju da li je Andrić negovao simpatije prema Hitlerovom režimu. Moj odgovor na to je nedvosmislen: Ne. U njegovim esejima iz dvadesetih godina već je jasno da Andrić nije imao nikakvih simpatija prema fašizmu u Italiji. A ko odbacuje italijanski fašizam, sigurno ne pozdravlja ni nemački nacionalsocijalizam.

 

U kojoj su mjeri zatvorski dani utjecali na njegov kasniji život, pa i literaturu?  Što je bilježio o tim zatvorskim danima?

Andrić je bio plašljiv, obazriv čovek i sigurno nisam originalan u pretpostavci da ga je vreme provedeno u zatvoru učinilo još obazrivijim i verovatno i još plašljivijim. Najočigledniji odgovor na Vaše pitanje bio bi da su „Prokleta avlija“ i ciklus zatvorskih pripovedaka proizašli iz njegovog zatvoreništva. Ali ima tu i manje očiglednih tragova. Jedan od primera je „Most na Žepi“, gde vezir usled spletke na kraći period dospeva u zatvor. Vezir doduše biva pušten na slobodu, ali iz zatvora nosi u sebi trajno nepoverenje prema somotu, sedefu, rečima i delima. To je dobar prikaz. Neko drugi se možda plaši porculana, zvuka noćnih trolejbusa, mirisa smole ili izraza „zdravstveno osiguranje“, pa i oni imaju svoje razloge za to. Andrićev vezir zna ono što zna i Andrić: Svako ljudsko delo i reč mogu doneti nesreću. Mislim da su  „zatvorski dani“ (i noći) u Andriću probudili strah protiv kog se borio pisanjem.

 

Kako doživljavate Andrićev diplomatski, pa i politički angažman generalno? Kako uopće pisac postao diplomata, tko je odigrao ključnu ulogu u tome? U kojim je sve zemljama bio na službi i zašto je u tom kontekstu važan Tugomir Alaupović?

Alaupović je bio najvažniji dobrotvor mladog Andrića. Upravo on je pomogao Andriću da uopšte dospe u diplomatsku službu. Ali i pre toga mu je mnogo puta pomogao, recimo kroz stipendije za vreme studija. To je inače i presudna sretna okolnost u Andrićevom životu: Uvek je imao prijatelje i dobrotvore koji su ga štitili. Prvi je bio Alaupović. Nakon 1944. tu su ulogu preuzeli Milan Ristić, Radovan Zogović i Rodoljub Čolaković.

 

Kako objašnjavate Andrićevo odbijanje kontakta s novinarima, medijima generalno, strah od skandala? Je li se, eventualno, plašio da neke „riječi viška“ koja bi dovela do toga da se i sam nađe u središtu nekog skandala?

Andrić po celokupnoj svojoj prirodi nije bio čovek za javnost – sa jednim izuzetkom: Vrlo je strateški radio na popularizaciji svog dela. Iako ne voli javne nastupe, u februaru 1954. godine, primera radi, putuje u Švajcarsku kako bi čitao odlomke iz „Travničke hronike“, koja je upravo objavljena u nemačkom prevodu. Ali čim je bio dovoljno poznat, izbegavao je skoro sve javne nastupe. Andrić nije bio čovek za intervjue. Nije bio neko ko bi se bacio u javni diskurs. Andrić je jednom prilikom jednom mladom kolegi književniku rekao: „Nije stvar u tome da se govori sve što se misli; glavno je i važno ne reći ono što se ne misli.“ U toj rečenici Vam je sadržan ceo Andrić.

 

Odnos Tito – Andrić – Krleža uvijek je zanimljiv. Do kakvih ste saznanja došli? Andrić je bio jugoslavenski pisac u najširem značenju toga, a ipak je Krleža bio i ostao Titov miljenik?

Tito i Andrić nisu imali šta reći jedan drugom, nisu odgovarali jedan drugom. Kada je Tito primio Andrića 1962. povodom njegovog 70. rođendana, taj je susret bio mučno dosadan za obojicu. Andrić nije polagao na blizinu moćnih ljudi. Tito pak verovatno nije mogao da zaboravi da je Andrić doduše odani građanin druge Jugoslavije, ali da je i pre toga bio odani građanin prve Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija je komuniste poput Tita i njegovih drugova oterala u ilegalu, progonila ih i utamničavala. Za komuniste je dvadesetih ili tridesetih godina prestolnica Jugoslavije bila Sremska Mitrovica. Dok su oni tamo sedeli u zatvoru, Andrić je kao diplomata opštio sa svetskim moćnicima i održavao prijeme u svojoj rezidenciji u Berlinu. Ne mogu da zamislim da bi Tito to tek tako zaboravio, a postoje i dokazi da Andrić kod mnogih komunista nije uživao veliki ugled. Kada se Andrić sredinom pedesetih godina trudio da bude primljen u Savez komunista Jugoslavije, neki su stari drugovi pružali otpor protiv toga. Andrić je tek nakon dužih rasprava i dve interne evaluacije konačno primljen u Partiju.

 

 

Andriću se, po objavljivanju Puta Alije Đerzeleza, zamjerao negativan tretman bosanskih muslimana, ali i doktorska disertacija. Kakav je odnos imao prema islamu?

U Andrićevoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u Grazu 1924. nailazimo na tipičan evropski ili evropocentrični pogled na islam karakterističan za tu epohu. Andrić je bio evrocentričan i te 1924. je patio od onoga što će Edward Said kasnije prozvati „orijentalizmom“. Ključna intelektualna slabost disertacije je posljedica ahistoričnog pristupa. Naime, Andrić posmatra otomanska vremena isključivo u kontekstu propasti i zaostalosti. On propast i zaostalost iz vremena opadanja Otomanskog carstva, onog koje su njegovi roditelji, odnosno bake i djedovi, pamtili, projektuje na cijeli period otomanske vladavine. Tako bi ispalo da je, recimo, i krajem petnaestog vijeka Otomansko carstvo već bilo „bolesnik na Bosforu“. Međutim, upitajmo se, kako bi u tom slučaju bila moguća ekspanzija kakva je postojala od Maričke bitke iz 1371. do opsade Beča iz 1683. Odgovor je jasan: Nema imperije koja je postala imperija zato što je bila nazadna. Imperije postaju imperije jer su u određenom historijskom trenutku napredne u odnosu na svoje susjede. Propast dolazi kasnije. Ne može se ispričati priča o Rimskom carstvu samo preko vremena propasti i varvarskih invazija pred kraj njegovog postojanja. Međutim, važno je reći i da je disertacija napisana jako brzo i od nevolje da bi Andrić mogao zadržati radno mjesto te, još važnije, da je to disertacija, a ne književno djelo.

Nije ona potpuno nerelevantna, ali važno je staviti je u kontekst. Naposljetku, što je možda i najvažnije, Andrić je u zrelim godinama promijenio mišljenje: Desetog oktobra 1962, na Andrićev sedamdeseti rođendan, Andrića je primio Tito i njih dvojica su razgovarali oko sat vremena. Postoji zapisnik s tog sastanka na koji me je uputio Ivan Lovrenović, na čemu sam mu vrlo zahvalan. Tokom sastanka, generalni sekretar predsjednika Tita Bogdan Crnobrnja, koji je takođe prisustvovao sastanku, kaže kako je Otomansko carstvo na Balkanu imalo negativnu ulogu. Andrić mu se suprotstavlja govoreći: „Ne mora to biti sasvim tačno. Turci su u početku svoje vladavine u našim krajevima bili drukčiji, ali ih mi najviše pamtimo iz njihovog dekadentnog doba. Ne može se kazati da je u prvoj fazi njihov režim kod nas bio naročito nečovečan, iako je svaka okupacija teška.“ Pa nastavlja: „Kod Turaka je bilo nešto slično kao u Americi: Čovek je mogao postati sve za što je imao sposobnosti. Nije trebalo da bude plemić.“ Iz još nekih stvari koje je rekao jasno je da se Andrićevo mišljenje 1962. znatno razlikovalo od onoga što je pisao 1924.

 

Znamo li tko su bili Andrićevi književni uzori, pisci na koje se ugledao i s oduševljenjem čitao? Je li Tolstoj, uz Manna, eventualno jedan od njih?

Naravno da je Andrić čitao i Tolstoja i cenio ga, ali se na Thomasa Manna pozivao daleko češće. Još jedan književnik koji mu je mnogo značio, makar i zbog jednog jedinog dela, bio je Herman Melville. Andrić je iz redova onih za koje je Moby Dick jedno od najsilovitijih, najizuzetnijih dela svekolike književnosti. Ali postoji jedan inostrani književnik kog Andrić pominje češće nego ma kog drugog, naime Johan Wolfgang Goethe. Goetheov život ga je interesovao barem isto koliko i njegovo delo. On se slaže sa onima koji smatraju da je najveće delo koje je Goethe stvorio upravo sâm Goethe. Osim toga su Goethe i Andrić makar po nekim crtama ličnosti bili nalik jedan drugom. To sam saznao iz pisama Friedricha Schillera njegovom prijatelju Christianu Gottriedu Körneru – to je onaj kome je Schiller posvetio „Odu radosti“, a koja će kasnije postati svetski poznata zahvaljujući Beethovenovoj kompoziciji.

Tako Schiller u pismu Körneru iz 1789. godine piše o Goetheu da je ovaj „egiost neobičnog stupnja“, koji se nikako ne da uhvatiti. Goethe, kako Schiller kaže, poseduje talent da planski angažuje ljude za svoje interese, a da pritom ne dâ nijedan deo sebe i da ne prihvati ni najmanju obavezu. Ne znam da li je Andriću bio poznat ovaj Goetheov opis, ali to bi se isto moglo reći i o Andriću, i on je puštao druge da radi zarad njegovih ciljeva, a da ne pruži nijedan delić sebe. A što se tiče Vašeg pitanja o uzorima, uopšte se može reći: Andrić je bio dobro upoznat sa klasicima evropske književnosti, ali ne uvek i sa savremenom književnom produkcijom. Tako je iz nemačke književnosti osim Goethe i Schillera znao naravno i Heinea, ali nisam pronašao nikakve naznake da su mu bili bliski Bertolt Brecht, Gottfried Benn, Kurt Tucholsky ili drugi velikani weimarskog doba. Ali ne mogu reći da li ih nije čitao ili ga jednostavno nisu zanimali. Takođe nisam siguran koliko je Andrić pratio modernu francusku književnosti svog vremena.

 

Na jednom mjestu pišete kako se Andrić ugledao na Kestlerovo načelo „Statistike ne krvare. Detalji su ono što je bitno”. Možete li to malo šire objasniti?

U jednoj rečenici bi se moglo reći da je u Holokaustu ubijeno šest miliona Jevreja, ali čovek to može da pojmi tek kada se usredsredi na pojedinost, kako to čini Imre Kertész u romanu „Besudbinstvo“. Uopštenije govoreći: Onaj ko nema oko za detalje ne može biti pesnik. Šare u mermeru na stolu u restoranu, zvuk očnih kapaka koji dodiruju jastuk dok spavač tone u san, različite boje vetra i sećanja iz detinjstva u trenutku kada prvi put osetimo ukus madeleine kolačića (primećujete da sam neke od ovih slika pozajmio): Ko ne primećuje ovakve stvari, ne može ih ni opisati, a ko nije kadar to da opiše, taj samo niže reč – tako ne nastaje književnost. Andrić je imao fanatičan odnos prema detaljima, u najboljem smislu. Mogao je da zamisli koliko sićušno deluje francuska desertna viljuška kada cela nestane u šaci jednog franjevca iz Bosne. Mogao je da zamisli krug svetlost kojim nisko postavljena stona lampa obasjava beli papir i nekoliko olovaka različitih boja i veličina, dok se oko njih prostire polutama profesorske radne sobe, a iza prozora sobe počinje tamna noć u kojoj se dešavaju opasne stvari. Ukratko rečeno: Imao je oko za detalje i za njihov odnos prema celini. I bio je nepoverljiv prema takozvanim činjenicama. To je jednom vrlo lepo opisao u svojim sveskama: „To što nazivamo činjenicom, to je, kako kaže, samo zamišljena (i izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga.“

 

 

Kako je Andrić danas u svjetskoj javnosti percipiran? Je li vaša knjiga doprinijela njegovom ponovnom književnom životu na njemačkom govornom području?

To donekle zavisi i od toga po kojim se parametrima vodimo. Nekoliko recenzenata iz Hrvatske veoma su se jedili što sam u Andrićevoj biografiji napisao kako je Miroslav Krleža danas izvan Hrvatske mahom zaboravljen. Iz perspektive istoričara slovenske književnosti, ili bolje rečeno južnoslovenske književnosti, je takvo negodovanje sasvim sigurno opravdano, jer u njihovim krugovima Krleža nikako nije zaboravljen. On žive od toga što drže seminare i pišu radove o njemu, koje onda njihove kolege čitaju. Ako dovoljno dugo tragate, sigurno ćete na Univerzitetu u Buenos Airesu pronaći nekog profesora koji je držao predavanja o Krleži, u Tokiju ćete pronaći penzionisanu japansku diplomatkinju koja je bila na službi u Jugoslaviji i koja u slobodno vreme piše esej o Glembajevima ili pasioniranog čitaoca iz Milwaukeeja u Wisconsinu kome je „Povratak Filipa Latinovicza“ jedna od omiljenih knjiga. Ali cum grano salis se može reći da većina pesnika pada u zaborav u prve tri decenije nakon smrti i prestaje da igra neku ulogu najkasnije onda kada umre i ona generacija za koju su bili značajni. Barem polovina od prvih deset dobitnika Nobelove nagrade za književnost danas su zaboravljeni i njima se bave jedino još osobenjaci i ekscentrici.

Pre nekoliko godina je na nemačkom jeziku objavljena i zanimljiva Krležina biografija, ali ju van akademskih krugova niko nije zapazio. Krleža je veliki književnik – ali plašim se da pravi čitaoci, dakle oni koji se late knjige iz čistog entuzijazma za književnost, a ne jer im je to profesija, jedva da ga još uopšte i čitaju. O mojoj biografiji su objavljene recenzije u desetinama novina i časopisa, što ukazuje na još uvek živo interesovanje za Andrića na nemačkom govornom području. Ali kada je reč o percepciji u javnosti, ni Andrić nije u istoj ligi kao Hemingway, Conrad, Sartre ili Canetti, što naravno nije pokazatelj njegovog kvaliteta. Nakon promocija mi često prilaze ljudi kako bi mi rekla da im je moja knjiga probudila interesovanje za Andrića. A to je najbolje što biograf jednog književnika može da postigne – da dopre do novih čitalaca.

 

Je li pokazivao, ne samo politički pragmatizam, nego i oportunizam, čovjeka koji se, eto, uspijeva snaći u svim vremenima i režimima? Jugoslavija je očigledno bila jedini ideal?

Biti oportunista u tridesetim, četrdesetim ili pedesetim godinama u Beogradu je nešto sasvim drugo nego biti oportunista u današnjem Beogradu. Ako danas kažemo „Ivo Andrić je bio oportunista“, onda moramo pojasniti šta znači biti oportunista u vremenu u kome ne biti oportunista čoveka može koštati glave. Za koga se sumnjalo da ima vlastito mišljenje, taj je živeo opasno. Sigurno ni danas u Beogradu na određenim položajima nije uputno i pre svega ne pomaže karijeri da se čovek jasno izjašnjava protiv vlade. Ali niko zbog toga ne završava u nemačkom logoru ili na Golom otoku.

 

Prijepori vezani za Andrića nisu prestali ni danas, posebno ne u BiH. Hoće li to biti neka „vječna“, balkanska tema i taj mit o speficičnoj bosanskoj mržnji?

Večnost nije u mojoj nadležnosti, ali što se tiče poslednjih decenija: Mit o navodno specifično bosanskoj mržnji zaista jeste upadljivo tvrdokoran. Najpoznatiji primer verovatno je diskusija o „Pismu iz 1920.“

 

Zašto je to „Pismo iz 1920.“ postalo sporno i zloupotrebljeno u ratovima vođenim 90-ih godina u BiH?

Čini mi se da to ima veze sa površnim ili i svesno krivim čitanjem ove pripovetke. „Pismo“ takoreći ima dvoje protagonista: mržnju i lekara Maksa Levenfelda koji postaje njena žrtva. Levenfeld je napustio Bosnu zauvek, jer ju smatra „zemljom mržnje“. Andrić tu mržnju opisuje toliko vešto i precizno da bismo mogli pomisliti kako bosanska mržnja zaista jeste nešto jedinstveno. Ali to možemo pomisliti samo ako izostavimo kraj priče ili ga ne razumemo. Jer Maks Levenfeld strada u Španskom građanskom ratu, u koji je otišao kao dobrovoljac, u vazdušnom napadu. Poslednja rečenica ove pripovetke glasi: „Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.“ To je ujedno i autorov komentar. Čovek koji je pobegao od mržnje u Bosni drugde strada od mržnje. Upravo zato š to mržnja nije na delu samo u Bosni, nego je može biti i u Baskiji, ne samo u Sarajevu nego i u Saragosi.

 

Kakvi su bili Andrićevi stavovi o Albancima, Kosovu?

Već sam pomenuo da je Andrić kao diplomata Kraljevine Jugoslavije odano sudelovao u već uznapredovalim planovima za deportaciju Albanaca u Tursku. Barem se, koliko znamo, nikada nije pobunio protiv toga. Ali za razliku od recimo Vase Čubrilovića, jednog od njegovih drugova iz Mlade Bosne, isto tako nije sastavljao nečovečne pamflete za proterivanje Albanaca sa Kosova. Isto kao što, za razliku od Marka Ristića, u jesen 1944. nije objavljivao pozive na ubistvo političkih protivnika. Ali sve u svemu je Andrić verovatno negovao onaj stav prema Kosovu i Albancima kakav je bio karakterističan za srpski orijentisano jugoslovensko Ministarstvo inostranih poslova tokom dvadesetih i tridesetih godina: Albanci su viđeni kao masa življa kojim je država mogla slobodno da raspolaže. Inače je Kosovo jedina pokrajina u Jugoslaviji koju Andrić nikada nije posetio. U Bosni, Hrvatskoj i Srbiji je živeo. Odmore bi u više navrata provodio u Hercegovini, u Makedoniji (gde je naročito voleo Ohridsko jezero), u Sloveniji (naročito u Bledu), takođe u Vojvodini. Čak je nameravao da kupi vilu u blizini Novog Sada, pre nego što se odlučio za kuću u Boki kotorskoj. Ali Kosovo nikad nije posetio. Koliko ja imam uvida u to, Tetovo je bio grad sa najviše albanskog stanovništva u kom je Andrić ikad boravio.

 

 

Kako su pisci tog vremena i književna javnost dočekali Andrićevog Nobela? U čemu se ogleda, zapravo, ta „epska snaga pripovijedanja“?

Javno niko nije dovodio u pitanje da je Andrić zaslužio nagradu, ali među intelektualcima je i te kako bilo indirektne kritike na račun Akademije u Stokholmu – i to zbog Krleže. Jer svima je bilo jasno da Krleža sada više ni neće dobiti nagradu, pošto je Jugoslavija nagradom koja je pripala Andriću „skinuta s dnevnog reda“ za narednih 30 godina. Ali Krleža je tada makar među intelektualcima sa Zapada imao više obožavatelja. Koliko 1969. godine je u nemačkom nedeljniku „Die Zeit“ izašao prilog književnika Martina Gregor-Dellina, u kom on izražava izvesno nezadovoljstvo odlukom komiteta u Stokholmu. Dellin, dugogodišnji predsednik nemačkog P.E.N. centra, nije imao ništa protiv Andrića kao Andrića. Pisao je kako se dodeli Nobelove nagrade Andriću nema šta zameriti. Ali isto tako napominje da dodela nagrade Andriću znači da će jedan značajan evropski pisac poput Krleže ostati uskraćen za ovo veliko priznanje – a time i za osetniji uspeh izvan regiona, kakav Krleža zaslužuje. Takav stav nije bio nikakva retkost. Nagrada za Andrića u tom smislu de facto jeste nagrada protiv Krleže.

 

U jednom ste intervjuu rekli da ste nakon svih istraživanja uzeli i ponovno pročitali Andrićev književni opus. Što vas kao čitatelja danas najviše fascinara u Andrićevoj literaturi?

Andrić je strpljiv pripovedač i zahteva strpljenje i od svojih čitaoca – ali to strpljenje skoro uvek biva nagrađeno. Slično kao Danilo Kiš, on se kloni isuviše lakih pobeda i jezičkih efekata. On zna da se zaobilaznim putem brže stiže do cilja. Trenutno radim na eseju o jednom elementu Andrićeve proze koji me naročito interesuje: To je Andrićeva umetnost poslednje rečenice. Postoji mnoštvo tekstova o čuvenim prvim rečenicama u književnosti, ali mnogo je manje radova o magiji poslednje rečenice. Andrić nije bio majstor za spektakularne početke. Njegova proza retko kad počinje fanfarama. Andrićeve pripovetke često počinju usputno, kao kad bi neko rekao: „Kad smo već kod toga, ima tu još nešto što bih da ispričam.“ I to ima svoju draž. No Andrićeve poslednje rečenice često su remek-dela čija čarolija nije lako dokučiva. Zbog toga će moj esej govoriti o „Andrićevim poslednjim rečenicama“. Naročito o jednoj određenoj rečenici, koju smatram jednom od najizuzetnijih poslednjih rečenica svetske književnosti. Ali naravno neću otkriti koja je to rečenica.

 

Srpski pisac, Svetislav Basara, mi je u jednom intervju kazao kako bi „Andrić već bio zaboravljen pisac i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni. Nobelova nagrada ga drži iznad površine zaborava“. Miljenko Jergović, pak, tvrdi kako postoje dva Andrića, onaj bosanski/katolički/hrvatski i drugi srpski/beogradski. Kako vi to vidite, je li Nobel zaista to što ga drži?

Ne znam po kojim merilima se procenjuje šta bi se desilo da se nešto drugo nije desilo. Činjenica je da Andrić nije zaboravljen, i to niti u zemljama njegovog jezika niti u inostranstvu. Ali naravno da svetski poznatim književnicima nakon smrti preti zaborav. Piscima koje van njihove zemlje niko ili skoro niko ne čita je lakše. Jer onaj ko je nepoznat ne može biti ni zaboravljen. Luksuz siromašnih je da ne moraju da brinu o gubitku imovine. Isto tako teško da mogu reći nešto o tome koliko Andrića postoji. Dva? Sedam? Ili možda ipak dvanaest i po?

 

Hoće li ikada biti prihvaćeno u nekakvom mainstreamu da je Andrić jedan, a njegovih književnih, pa i svih drugih identiteta više, nego što bi nam uopće moglo pasti na pamet i da svi imaju zajednički nazivnik – pisac? 

To je lepo sročeno i smatram i da je tačno. Barem tako mislim sada, u ovom trenutku. Možda će mi se to koliko već sutra činiti pogrešnim. Ali srećom razgovaramo danas, a ne sutra.

 

Kakav je bio  Andrićev odnos prema vjeri, Bogu, vjerskim običajima? U knjizi ste naveli da je čitao i Kur'an. Je li čitao i Bibliju?

Naravno da je čitao i Bibliju, mada ne mogu da tvrdim koliko intenzivno. U „Znakovima pored puta“ citira jedan odlomak iz Biblije. Biblija u prevodu Martina Luthera, koju mu je 1941. poklonio Carl Schmitt, jedan je od malobrojnih predmeta koje je iz Nemačke poneo sa sobom u Beograd. Andrić je poštovao vernike i veru, ali je video i zlo koje su fanatici kadri da učine u ime vere. Iako je sam gajio kritičan stav prema religijama, vernike dakako prikazuje sa poštovanjem i razumevanjem – takav je Alihodža iz „Ćuprije“, jedan od njegovih najlepših likova. Istovremeno je imao veliku zadršku prema religijama – i to naročito prema katoličanstvu, koje je i najbolje poznavao. Franjevcu su u njegovim pripovetkama doduše često prikazani uz jednako razumevanja kao Alihodža, ali je zato u svojim ličnim beleškama vrlo jasan. Zdenki Marković 1919. piše u Zagreb da je katoličanstvo „kletva za države i narode“, a ako postoji išta što mu smeta ili ga makar zbunjuje u inače toliko voljenoj mu Poljskoj, onda je to izraženi katolicizam te zemlje. Verovatno nije lako podnosio to što Poljaci, koje je toliko voleo, Vatikan smatraju svojim duhovnim središtem. Njegova skepsa odnosila se naravno na sve religije, i islam, budizam i pravoslavlje. On u svojim sveskama beleži kako se mrtve religije mogu posmatrati kao izumrle divlje zveri, čije skelete radoznalo opipavamo – živih se religija i njihovih institucija pak treba po mogućstvu kloniti. Andrićeva religija bila je Jugoslavija i imao je tu sreću da ne doživi kako i ta religija okoštava.

 

Smatrate li da  njegova „bosanska trilogija“ može biti eventualno odlična literatura da se stranci upoznaju s problemima BiH i Balkana uopće?

Zaboga, ne! Stranci treba da čitaju Andrića, Güntera Grassa ili Orhana Pamuka, ali nikako da bi razumeli Balkan, Nemačku ili Tursku! Teško da postoji išta gore od diplomata i novinara ili i sasvim običnih čitalaca koji pročitaju šaku romana pa onda odatle izvlače zaključke o ovoj ili onoj zemlji. Kada sam živeo u Sankt-Peterburgu, upoznao sam jednog nemačkog profesora koji je mnogo čitao Dostojevskog, ali osim toga ništa nije znao o Rusiji. I tako je smatrao da pročitavši „Zločin i kaznu“ ili „Idiota” može da tumači aktuelna dešavanja u Rusiji. Rezultat toga je bila jedna velika besmislica. Književnosti nema neku upotrebnu vrednost koja bi se mogla jasno izraziti brojkama.

 

Je li „Znakovima pored puta“ ustvaro iznenadio svoju publiku, ali i književnu kritiku? Zašto je ta zbirka mudrosti važna?

Kada su objavljeni „Znakovi pored puta“, Andrić je već bio preminuo i nisam siguran da bi za života dozvolio objavljivanje te knjige. Iako je on u toj zbirci beležaka uklonio brojne tragove o vremenu i mestu nastanka, verovatno bi i to još uvek smatrao isuviše ličnim. U tom smislu „Znakovi pored puta“ zaista jesu bili iznenađenje – za publiku i čitaoce. Tu se vidi jedan sasvim drugačiji Andrić od onog kakvog poznajemo iz romana. Pripovedač u „Ćupriji“ i u drugim romanima je nekakav mudri polubog, koji sve zna, sve je već video i ništa ga ne može iznenaditi. „Znakove pored puta“ pak piše ranjiv, sumnjičav, katkad entuzijastičan, katkad deprimiran ili čak i ogorčen pojedinac, koji je u svakom trenu svestan sopstvene smrtnosti. Ukratko rečeno: To piše jedan od nas.

 

Vjerujete li da će BiH i generalno zemlje bivše Jugoslavije kroz neko vrijeme iznjedriti novog Andrića? Postoji li on već?

Novi Andrić postoji i ponovo se rađa sa svakom generacijom koja ga čita. Znamo da su Homera ljudi čitali i pre više od 2500 godina. Ali nikako ne možemo znati kako su ga tada čitali, jer ne poznajemo taj svet. Književnike koji preteknu od zaborava svaka generacija čita drugačije. Prošlost podleže stalnim promenama – ne menja se ono što se dogodilo, ali se menja ono kako dolazeće generacije to vrednuju. Tako je i sa Andrićem. Sve dok nije zaboravljen, svaka generacije će ga otkrivati na nov način.

Dnevnik.ba