Ivan Golubović, praunuk Josipa Broza Tita i sin Svetlane Broz, u šokantnoj ispovijesti za naše novine otkriva sve okrutnosti svoje majke, višegodišnja traumatična iskustva s njom, objašnjava njene finansijske malverzacije i bogaćenje preko humanitarne organizacije «Gariwo» u Sarajevu, kao i prodaju milionski vrijedne imovine Brozovih na Dedinju

Piše: Mirha Dedić-Slobodna Bosna ( tekst objavljen 19.11.2009.godine)

Praunuk Josipa Broza Tita i sin Svetlane Broz, tridesetogodišnji Ivan Golubović, diplomirani menadžer koji živi u Beogradu, ispričao nam je svoju potresnu životnu ispovijest. Ivan govori o paklenom djetinjstvu koje je proveo sa mamom i očuhom koji su ga brutalno tukli i psihički maltertirali. Svetlana Broz je, prema njegovim navodima, potezala pištolj i fizički maltetirala i svog oca Žarka Broza koji je pokušavao zaštiti unuka i unuku Sonju.

Ivan tvrdi da njegova majka nema moralni integritet da se bavi humanitarnim radom u Bosni i Hercegovini i da to čini isključivo zbog materijalne koristi. «Rođen sam 4. maja 1979. godine i svoje rođendane čitavo detinjstvo, dok sam živeo s majkom Svetlanom Broz, provodio sam u Kući cveća, polaganjem venaca svom pradedi Josipu Brozu Titu. Roditelji su živeli u malom stanu ispod Dedinja. Moj deda Žarko Broz, sin Josipa Broza, živeo je u kući na Dedinju.

Kada sam se rodio, on je dozvolio da se u dvorištu u kome je on živeo adaptira konjušnjica, zapravo izgradi nova kuća u koju smo se mi posle preselili. Kuću od 180 kvadratnih metara je izgradila tadašnja JNA, a moja majka je zauzvrat vojsci ustupila stan u kojem je do tada živela. Država je bila vlasnik te kuće, kao i kuće u kojoj je živeo deda i 40 ari zemljišta na kojima se te dve kuće nalaze. Moja baba Zlatica je inače rodom iz Hadžića pored Sarajeva i pre udaje prezivala se Jelinek, poreklom je Slovakinja. Roditelji su se razveli kada sam imao pet godina.

Otac je otišao, a moja sestra i ja smo ostali sa mamom i praktično sa babom i dedom koji su nas vaspitavali i odgajali jer mame nikada nije bilo kod kuće. Najlepše trenutke u detinjstvu proveo sam s dedom Žarkom koji nas je svemu naučio. Moja majka je zabranjivala da imamo kontakte s ocem. U međuvremenu se preudala dva puta, a između zvaničnih brakova imala je veliki broj veza. Svi ti muškaraca dolazili i spavali u našoj kući.

Posle oca mama se udala se za Jaroslava Sudžija, gastroenterologa iz Sarajeva, koji je bio znatno stariji od nje i pretpostavljam da nije više živ. S njim je živela nekoliko godina. Nakon razvoda, udala se za Dragana Popovića, kamermana RTS-a iz Valjeva koji se uselio u našu kuću. Moj život sa majkom i očuhom bio je pakao, majka me je tukla čime je stigla, a očuh joj je pomagao».

SVETLANA TUKLA SINA, KĆER, OCA I MAJKU

Svetlana Broz je toliko bila brutalna prema sinu i toliko ga je fizički i psihički maltretirala, da je on sa trinaest godina odlučio da pobjegne od kuće. «Maltertirala me je fizički u tolikoj meri da bi sa današnjeg stanovišta odgovarala za nasilje u porodici. Bila je toliko agresivna da sam ja često imao modrice i posekotine. U školi sam lagao da sam pao sa drveta. To je bila prekomerna upotreba sile prema rođenom detetu.

Njen otac Žarko, a moj deda, koji je živeo svega deset metara od nas i sve to gledao, pokušavao je da me zaštiti. Međutim, nije vredelo. Mislim da je on nju prvi put u životu istukao kada je imala trideset i nešto godina zbog toga što ona vrši nasilje nad nama. Pored toga što su tukli mene, njih dvoje su tukli dedu i babu. Potezali su u dvorištu pištolj na njih i to sve na naše oči.

Dešavale su se toliko jezive stvari da je meni trebalo više godina da sve to na neki način prevaziđem. Kada ih je deda prijavio SUP-u Savski Venac za zlostavljanje, mami i očuhu Draganu policija je oduzela oružje. U leto 1992. godine bio sam kažnjen da sa njima ne mogu da idem na put. Odmah nakon što su otišli, ja sam pozvao oca koga pre toga godinama nisam video i pitao ga da li bi me prihvatio.

On mi je kazao - sine, moja vrata su ti uvek otvorena. Na polasku javio sam se dedi koji mi je kazao jednu rečenicu koju pamtim i dan danas: Sine, neka te sreća prati, ali najbolji odnos s tvojom majkom je nikakav odnos». Kada se Svetlana Broz vratila s puta, odmah je prijavila svog bivšeg muža da joj je kidnapovao sina. Međutim, policija je došla do saznanja da je Ivan dobrovoljno otišao da živi kod oca.

BORBA ZA IMOVINU VRIJEDNU ČETIRI MILIONA EURA

«Ostao sam da živim kod oca. On je radio, a ja sam se školovao. Deda Žarko i baka umrli su 1995. godine, ali nikada nisu više progovorili s njom. Ja sam dedu redovno posećivao. Deda je u međuvremenu otkupio od države kuću na osnovu stanarskog prava. Takođe kuću u kojoj smo živeli otkupila je mama sa svojim tadašnjim mužem Draganom i to za pet hiljada maraka.Ubrzo nakon otkupa oni su se razveli.

Dragan je otišao u Sud i tražio pola kuće jer je kuća otkupljena dok su bili u braku. Sud mu je dodelio pola kuće, a deda Žarko napravio je ugovor sa sinom Joškom o doživotnom izdržavanju, kojem je zauzvrat ostavio svoju kuću. Žarko je inače ima četvoro dece iz tri braka, pri tom Joško i Svetlana nisu deca iz istog braka. Saznavši kome ja deda Žarko ostavio svoju kuću, moja majka Svetlana pokrenula je sve moguće tužbe i angažovale mnoge advokate kako bi dobila pola dedine kuće.

Nakon dedine smrti, u kuću se preselio Joška sa svojom suprugom Jelenom. Kuća se inače nalazi tridesetak metara od rezidencije u kojoj je živeo Slobodan Milošević sa svojom porodicom. Svetlana je sa svima bila u ratu, sa bivšim mužem kome je pripalo pola kuće, sa bratom za dedinu kuću. Smatrala je da njoj treba sve da pripadne.Ti sporovi su trajali sve do 2007. godine kada su kuće prodate». Početkom 1999. godine, neposredno pred NATO bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, Svetlana Broz dolazi u Sarajevo gdje promoviše svoju knjigu Dobri ljudi u vremenu zla. U Beogradu u kući na Dedinju ostavlja samu sedamnaestogodišnju kćerku Sonju.

«U vreme NATO bombardovanja zvala me je sestra Sonja i kazala da je mama otišla u Sarajevo da živi i da se ona sama u toj kući na oseća nesigurno jer u nju često dolazi očuh. Pored toga, neposredno pored naše kuće na Dedinju padale su bombe. Majka je otišla u Sarajevo kada je osetila da sa svim prijateljima i sa najužom familijom ima jako loše odnose, zapravo da niko više neće s njom da popije kafu. U BiH je promovisala knjigu, za koju takođe postoje neke sporne stvari.

Ona tvrdi da je te potresne priče skupljala u BiH gde je odlazila dok je rat trajao, što je netačno. Sve je to skupila nakon završetka rata u BiH, ali tom knjigom ona je otvorila sebi medijska i politička vrata u Bosni i Hercegovini. Smjestila u kuću njenog rođaka u Hadžićima, koji inače živi u Australiji. Preko interneta sam pratio dešavanja u BiH i video da je mama osnovala humanitarnu nevladinu organizaciju Gariwo.

Sada u okviru nje ima fondaciju koja se zove 'Imam petlju'. Sve je to jako lepo, samo da to radi osoba koja ima moralno pravo da se bavim tim poslom, da ne radi osoba koja je najviše zla nanela svojoj porodici, svom ocu, majci, bratu i sinu. Ja želim da ukažem ljudima u BiH kakva je moja majka i da ona nema moralno pravo da drži predavanja širom BiH i širom sveta. Istina je da ona izuzetno inteligentna i obrazovana osoba. Dvadeset godina bila je kardiolog na VMA, bavila se žurnalistikom, i mogu slobodno da kažem da je to jedan intelektualni monstrum. Međutim, verujte mi da sve to radi isključivo zbog velike materijalne koristi».

TAJNA SARADNJA SA MIROSLAVOM MIŠKOVIĆEM

Dok se bavila humanitarnim radom u BiH, Svetlana Broz je preko uglednih beogradskih advokata pokušavala da dobije vlasništvo na drugoj polovini svoje kuće i vlasništvo nad očevom kućom koja je pripala njenom bratu Joški. Ukupna tržišna vrijednost te dvije kuće za zemljištem od 40 ari bila je četiri miliona eura. U međuvremenu Joška se razveo od supruge Jelene, kojoj je prepisao pola kuće, a ona je svoj dio odmah prodala. Sredinom 2004. godine uz pomoć posrednika, nakon trinaest godina, došlo je do pomirenja između Svetlane i njenog sina Ivana.

«Ona je došla u Beograd i počeli smo da gradimo naš odnos od nule, korak po korak. Na neki način smo se zbližili, ja sam do 2007. godine često dolazio u Sarajevo i upoznao dosta dobrih ljudi sa kojima se ona druži. Na njenu inicijativu uselio sam se u kuću na Dedinju 2005. godine. Adaptirao sam je, okrečio. Ubrzo potom sam se oženio i dobio sina.

Njenom bivšem suprugu Draganu Popoviću rekao sam da može slobodno da koristi kuću, jer pola pripada njemu, a ima dovoljno mesta za sve. Međutim, on je rekao da mora sa Svetlanom da se dogovori da se ta kuća proda. No, majka je smatrala da cela kuća pripada njoj i da sama treba da je proda. Ja sam joj pokušavao da objasnim da je to nemoguće. U međuvremenu pojavljivali su se zainteresovani kupci koji su dolazili da gledaju kuću i tražili da se svi sudski sporovi povuku kako bi mogli da je kupe.

Ona je tražila dva miliona eura za njen deo kuće, odnosno milion za tržišnu vrednost kuće i milion joj je po njenom mišljenju moralno pripadao, kao nadoknada za što ono što joj je bivši muž na prevaru oduzeo. U jednom trenutku za kuću se zainteresovao Miroslav Mišković, vlasnik Delte, koji je hteo da kupi obe kuće kako bi raspolagao celim tim placem. On je slao svoje advokate u Sarajevo privatnim avionima koji su pregovarali sa mamom, takođe slao avion po nju. Međutim, ona je njegove ponuda odbijala, jer nije htela da ta prodaja bude obavljena direktno sa Miškovićem ili bilo kojim njegovom kompanijom, kako je neko ne bi prozivao da je kuću prodala Miškoviću.

Sugerisala mi je da se raspitam da li postoji mogućnost da prodaja bude obavljena tako da ona dobije novac ali da se Mišković na neki način ne pojavljuje. Tako je i bilo. Advokati Miroslava Miškovića pronašli su model kako da to izvedu. Pojavio se Nebojša Šaranović, koji je dugo godina bio predstavnik Miškovićeve Delte u Rusiji, ali se u međuvremenu izdvojio i postao predstavnik firme Kapa star limited. To je firma sa Kipra koja ima svoje predstavništvo u Beogradu, ali ima i svoju firmu na Devičanskim ostrvima, koja je opet vlasnik firme Jucel, koja je registrovana u Beogradu, čiji je direktor Adem Hamza.

Taj Hamza je došao i izvršio kupovinu. Dragan Popović, Svetlanin bivši suprug, 2007. godine odlučio je da svoj deo kuće proda za 700 hiljada eura. Mama je tražila dva miliona, a na kraju je pristala da joj se isplati milion eura, ali da u ugovoru stoji da joj se 800 hiljada isplaćuje po osnovu imovine, a 200 hiljada eura po osnovu povlačenju tužbe prema bratu Joški za drugu kuću, kako bi bila moralno zadovoljena.Tako je 30. maja 2007. godine u beogradskom sudu potpisan ugovor između nje i Adema Hamze. Takođe je i Joška Broz prodao svoj deo kuće i ta priča sa prodajom se završila», kaže Ivan Golubović.

BOGATSTVO U STRANIM BANKAMA

Prema njegovim riječima, Svetlana Broz je kao nerezidentni građanin Srbije, osoba koja nema prijavu boravka u Srbiji, izbjegla plaćanje poreza državi za prodaju nekretnina. Novac je deponovala na račune banaka u Švajcarskoj. Od tog novca sinu Ivanu je poklonila 67 hiljada eura kako bi sebi obezbijedio krov nad glavom. «Jednog dana došao je njen advokat i tražio mi broj računa u banci. Posle toga majka mi se više nikada nije javila. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega mi ona nije donela novac.

Zahvalio sam joj se i rekao kupiću za to što mogu da kupim. Zaista nisam očekivao ništa, ali sam pretpostavljao da me neće ostaviti na ulici. Podigao sam kredit i sa novcem koji mi je dala kupio stan u Beogradu. Međutim, ja verujem da ona nikome u BiH nije rekla da je prodala kuću Miškoviću i da na računima ima malo bogatstvo. Verujem da nikome neće ni priznati jer ona od sebe pravi dobrotvora, humanitarnog radnika, koja miri ljude i nacije širom planete, zalaže se za humanost, za mir u Gazi, za decu u Indiji...

To je žena koja od tog svog angažmana, svih ovih godina, vrlo lepo zarađuje. Ako uzmite listu svih njenih donatara, zatim listu svih fakulteta u čitavom svetu na kojima drži predavanja za deset hiljada eura, pa svih međunarodnih organizacija, zatim vlada mnogih država, potom OHR-om koji od kojeg takođe dobija donacije. Od OHR-a je, recimo, pre nekoliko godina dobila dva džipa.

Sigurno znam da je jedan prodala 2006. godine. Sva ta silna sredstva ona drži po stranim računima, a uči decu širom Bosne i Hercegovine da se ne dele po nacijama, da se ne dele po novcu, već samo na dobre i loše. Moja majka je za mene veliki postratni profiter i bogati se na nesreći velikog broja ljudi u BiH. Prosipa im naknadnu pamet kaka do rata nije trebalo da dođe. Možda ljudi u BiH to ne vide, jer ona kao veliki manipulator ume to da sakrije. Ona je velikom manipulacijom rešila sve svoje probleme i finansijski se zbrinula za čitav život.

Često sam dolazio u situaciju da me ljudi pitaju zašto nemam kontakt s majkom kada je ona divna žena, dobra duša, ona je Gandi. Ljudi, nije tako! To što ona radi je toliko podmuklo i beskrupulozno. Ja sam sa svojih trideset godina sve to sažvakao i jasno mi je da to moram da kažem nečijim roditeljima ili nekim klincima sa kojima ona manipuliše. Mislim da ta osoba ne zaslužuje da ima toliki uticaj u društvu na osnovu prezimena koje je dobila po rođenju i da uspješnim manipulacijama to prezime okrene u svoju korist, obogati se i stekne velike uticaj. Da se ona drugačije preziva, bilo kojim prosečnim srpskim, hrvatskim ili bošnjačkim, ne bi niko s njom kafu popio.

Prezime Broz je brend u Bosni i Hercegovini i ona je toga dobro svjesna. Ona ekspolatiše brend koji njen deda stvorio svojim delovanjem i to unovčava na nesreći drugih ljudi. Mislim da ona nema na to moralno pravo». Ivan tvrdi da njegova majka nije otjelotvorenje dobra. Dok na računima ima oko 1,5 miliona eura, ona živi u rođakovoj kući u Hadžićima koju je adaptirala, renovirala i ne želi da izađe iz nje.

Tražila je od svog rođaka koji živi u Australiji da je proda po bagatelnoj cijeni, na šta on nije pristao i tužio je Kantonalnom sudu u Sarajevu što mu uzurpira imovinu. «Ja sada prvi, a verovatno i poslednji put u životu razgovaram sa novinarom na ovu temu. Možda će neko pogrešno da shvati ovo moje istupanje, da sam možda ljut što nisam dobio više novca od majke. To zaista nije tako. Ja nisam ništa očekivao od nje, otac me školovao, završio sam fakultet, imam dobar posao i ne zavisim ni od koga.

Činim ovo da mi sutra niko ne bi kazao zašto to nisi rekao, evo ja sad imam petlju, možda je do sada nisam imao i hoću da kažem istinu», zaključuje svoju ispovijest Titov praunuk Ivan. Disidenti u kući Brozovih Svetlana je najpoznatijim beogradskim disidentima prodavala porodični nakit Svetlana Broz osamdesetih godina, po riječima njenog sina Ivana, trudila se da bude komunistički disident. Družila se sa velikim brojem tadašnjih diidenata koji su bili protiv svga onog što je njen deda Josip Broz za života radio. «U našu kuću ulazili su svi sem Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Dobrica Ćosić, Vojislav Šešelj, Dragoljub Mićunović, Vuk Drašković bili su često u našoj kući.

To je bila ekipa iz Kluba književnika koju je ona okupljala. Vladika mileševski Filaret čuvao me je kada sam bio dete. Njega svi prozivaju da je pop Slobodana Miloševića, ali on je mene klackao na nozi dok sam mali. Ona nikada nije objasnila zašto i kako je bila deo tog društva. U kuću je dolazio i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, kome je ona prodavala nakit svoje majke. Mnogo toga je ostalo od bake. To je bio izuzetno vredan nakit. Ostale su i neke Titove stvari, recimo njegove tabakere koje je dobio od Staljina i mnoge druge stvari koje imaju neprocenjivu vrednost. Svetlana je sve to prodavala kada bi joj zafalilo novca», kaže Ivan Golubović.