Lako je pisati. Napisat ću članak, tekst, pjesmu ili roman. Ali , ne danas.
Lijep pozdrav, dragi čitatelji.
Osjećate li posebno kad Vas pozdravim, kao da upravo Vama pišem?
A ne pišem.
Pišem sebi.
Nekad ranije, na samom početku mog novinarskog puta , dobila sam savjet; Piši kolumne. Zatim, nakon tog savjeta – još jedan; da ih ne pišem.
Navodno, žene pišu isključivo o emocijama. Naravno, uz pretpostavku da ih imaju. No, koliko god klišejizirana ideja pisanja o osjećajima bila – prodaje se. Ljubav, baš kao i sex – sve prodaje. Možda publika, podsvjesno, virtualno traga za nedostacima realnosti. Možda. Samo kažem.
Lako je pisati.
Ako imaš zdrav um, dovoljnu količinu protoka misli, relativno normalnu komunikaciju s vanjskim svijetom – lako je pisati. Ako razmišljaš i sposoban si svoje misli oblikovati u rečenicu – lako je pisati. Ako nisi sitničav i ako ne misliš da je najbolja metoda pisanja ustvari brisanje – lako je pisati. Lako je pisati patetiku koja će se na prvu prodati. Lako je igrati na kartu ljudskosti, jer svi smo slabi na isto. Lako je gledati samo pravo. Lako je. Uistinu.
No, kad svjesno biraš put koji je samo tvoj – onda ništa nije lako.
Da se vratim na temu s početka, shvatila sam – kolumne nisu za mene. Nisam periodična, a svoje mišljenje rijetko biram dijeliti s masama. Uostalom, tko još čita kolumne? Zaštičena su vrsta. Baš kao pande. Zato danas - psihologija ničega.
Nego, ako ste još tu, što mislim kad kažem psihologija ničega? Pa - ništa.
PMS ima zanimljive učinke na ženski mozak. Tako od prerazmišljanja dođem na praznoću uma. I u tom trenutku - cijenim to stanje. U tom trenutku sam objektivna, nepristrana i nimalo patetična.
Tako, bar par dana budem slobodna od marinade svjetske boli.
I tada – lako je pisati.
Uvijek je lako pisati. Osobito kad imaš rok. I kad ti je pisanje posao kojim plačaš račune. Da, tad je najlakše pisati. I o moru, i o kolačima i o ničemu. Jer, žene smo. Možemo sve. Čak i pisati o ničemu. Doduše, žene ionako pišu o ničemu, zar ne?
I da, vani je i dalje kiša, i PMS nema veze s nepovezanošću rečenica. Nema. Možda umor. Možda nedostatak čokolade.
Jer, lako je pisati; a najljepše je pisati o filozofiji – ničega.
Dnevnik.ba